- Када останете сами са дететом као мајка добијете надљудску снагу и спремни сте до последње капи зноја да се борите за егзистенцију без обзира на тешкоће и инвалидитет – прича за “Вести” Ужичанка Горица Стојановић, којој јавни радови као и другим женама са оваквим проблемима много значе и која се залаже да они трају више месеци.
Нећемо погрешити, ако кажемо да особе са инвалидитетом тешко долазе до посла, поготово за стално, а жене су у још специфичнијем положају. Наша саговорница Горица Стојановић (52) на почетку разговора истиче да посао за њих значи да су исти као и други људи, да је посао потврда равноправности и да особе са инвалидитетом вреде као други људи и помажу својим најближима и целом друштву.
- Особе са инвалидитетом тешко да могу да нађу посао који могу да обављају због ограничења која имамо. Мој проблем је лева нога и не могу све послове да обављам, јер су проблеми везани за кретање и стајање – каже Горица и додаје да без обзира на квалификације и то што је административни радник није се лако запослити. Нарочито јој је био тешко, а посао потребан пре десет година када јој је преминуо супруг, а она у 42-ој години остала сама са девојчицом која је тада имама једанаест година. Данас је Горица поносна мајка девојке која је добар студент треће године фармације на Универзитету у Београду и чија срећа јој је најважнија у животу.
- Јавни радови као додатни приход уз скромну породичну пензију су ми много значили до сада. Прво искуство било је у школи “Нада Матић”, контакти и описмењавање одраслих, у питању је било десетак особа из околних села – сећа се Горица. У Дому здравља са осталим особама са инвалидитетом радили су уређивање простора и фарбање столарије, и других површина. Била је ангажована на административним пословима у удружењима, а тренутно у ужичком Удружењу слабовидих.
Јавни радови су добра мера, нема норме и радимо колико смо у могућности и ограничења дозволе. Свакако би било боље да јавни радови трају више месеци, сада је сведено на четири месеца, али боље и то него ништа. Остало смо препуштени сами да се сналазимо, ако неко жели да нас ангажује – наводи Горица Стојановић и додаје да су ипак категорија становништва која лако не може да дође до посла и да их нема много да би то представљало велики финансијски трошак за државу. А што се тиче баријера и односа суграђана према особама са инвалидидтом она примећује да су Ужичани обазриви, посебно у превозу када увек понуде место, али има и оних ретких без домаћег васпитања који посебно на особе са тежим инвалидитетом гледају са сажаљењем и презриво.
За инвалиде је веома битно што је Национална служба протеклих година увела курсеве за обуку разних послова, сматра Горица.
Ишла сам на курс компјутера, затим енглеског језика и курс педикир-маникир. Све сам то похађала како би се што више оспособила и имала могућности да радим друге послове невезано за струку. Ово су добри пројекти и треба их наставити – наводи Стојановић и додаје да послодавце што више треба упознавати шта особе са инвалидиетом могу да раде и да не треба одустајати
Продужити јавне радове
Јавне радове треба продужити на шест месеци и то би нам значило. У Удружењу слабовидих имамо колегу који са значајним степеном оштећења вида ради на скенирању докумената и на компјутеру, све то са толико одговорности, верујте можда више него неко ко нема проблем са видом – сведочи ова борбена Ужичанка.
Пројекат "Жене са инвалидитетом, вредне раднице без посла"
Učitavanje komentara...