Јелена Марјановић, праунука Борисава Малише Атанацковића (1860-1919), чувеног ужичког трговца, индустријалца, председника општине... за „Вести“ говори о својим прецима, њиховим породичним траумама, Ужицу из кога су се исељавали Атанацковићи, о Малишиним генима код потомака који су сами градили своје успешне каријере...
Јелена Марјановић, праунука Малише Атанацковића је дошла у Ужице због откривања спомен-плоче њеном прадеди на кући коју је саградио и у којој је живео са својом породицом на Ракијској пијаци. Ужички привредници су финансирали израду и поставку спомен -плоче и били домаћини Малишиним потомцима. Тим поводом разговарали смо са Јеленом Марјановић, која је добила име по својој баки Јели, најстаријој Малишиној ћерки.
-Нажалост, нисам имала прилику да упознам своју баку јер је умрла од туберкулозе када је мој отац Бранко имао само 11 година, нити стрица Милета, који је страдао у Другом светском рату. Све што знам о мојој баки је од мог оца и од његових тетки односно Јелиних сестара, али и браће. Прво моје сећање на баку везано је за Јелин портрет који је урађен после њене смрти на основу фотографије и налазио се у соби где сам спавала као дете. Мој отац није пуно причао о свом детињству, јер је очигледно имао велику трауму пошто је рано остао без мајке. Траума је у породици остала и због Малишине преране смрти у 59.години, док је и његова ћерка, а моја бака Јела умрла пет година касније у својој 35.години. Ми као њихови потомци годинама смо мало по мало сазнавали шта је све пратило ову породицу-почиње своју причу Јелена.
Улога Малише Атанацковића поред послова била је велика и у породици јер је имао осморо деце и то шест ћерки Јелену-Јелу, Косару, Милицу, Надежду, Спасенију, Милену и два сина Бранислава и Милоша (близанац са Миленом). Његово гесло било је да се синови школују и да наставе послове индустријализације, а ћерке да се школују и да се добро удају. Замислимо сада колико је девојака почетком прошлог века студирало у Београду из унутрашњости и какав је визионар био Малиша. Поред Јеле права у Београду је завршила и Спасенија, док је Косара студирала Трговачку академију ... Нажалост, његовом смрћу то више није било могуће, па су се млађе ћерке удале и иселиле из Ужица. Мужеви су им били интелектуалци, професори, правници, инжењери. Све су живеле у Београду, осим ћерке Надежде која је живела у Сремским Карловцима и била удата за власника винарије, али је током Другог светског рата са мужем и сином страдала у Јасеновцу.
-За мене је најупечатљива прича коју сам чула од мог деке Михајла Крстића, адвоката из Пожаревца, да су се он и моја бака Јела упознали на Правном факултету у Београду пре више од 110 година. Била је то велика љубав из студентских дана. Навелико се и у породици причало о њиховом венчању 1912., а постоје и спискови званица објављени у „Дневнику Малише Атанацковића“ који је приредио др Илија Мисаиловић. Вероватно је то венчање остало у породичном сећању јер се Малиша лично бавио организацијом и званицама-наводи наша саговорница.
Малишина жеља била је да његов син Бранислав, руководи свим пословима и за то га је школовао у иностранству и са њим путовао по Европи. Међутим, после Малишине смрти он је управљао имовином заједно са мајком, Малишином удовицом Драгом, до њене смрти у ужичкој експлозији 1941.године. Познато је да су мало по мало акције распродаване, имовина национализована, а 1946. године је продата и кућа на Ракијској пијаци.
Малишини синови нису имали деце тако да Атанацковића више нема, а сви наследници које сам затекла живе и познавала су од Малишиних ћерки и то од Јеле Бранко, Коса је имала сина Драгослава-Гагоша и ћерку Живку, Милица сина Радована и Милена сина Михајла-Микија. Све што сам сазнала је из прича Малишиних ћерки, јер је мој отац Бранко био веома близак и јако везан за своје тетке. У Београд је дошао врло млад, завршио је Правни факултет и радио је у Краљевском речном бродарству, одакле је послат у представништво у Бечу. Током Другог светског рата био је мобилисан и као војник четири године био је у заробљеништву у Немачкој. У рату је страдао и његов млађи брат Миле. И то је била још једна од траума о којој се није много причало, као ни о историјату породице.
Као дете сам посећивала татине тетке и у свакој кући била је Малишина фотографија, са поносом чувана. Звали су га “оцо” а сећању су допринели и неки комади покућства или украси потекли из куће у Ужицу. И ја имам један комад покућства за који знам да је сигурно био у кући Атанацковића.Тако да се генерацијама чувају ти „поклони“од предака- наводи наша саговорница Јелена.
Потомци садашње генерације ни данас не знају шта се све догађало са том имовином Атанацковића, јер нико од њих није имао везе са Ужицем. То што је Малиша био „заборављен“ последица је промене система, али како каже Јелена - и ко ће да прича о предратном капиталисти, без обзира шта је све направио и оставио граду почев од Хидроцентрале на Ђетињи, која је друга у свету после оне на Нијагари по Теслиним принципима, Ткачке радионице, млина, циглане...И људи су се променили, са тим је веће чудо у позитивном смислу ово што се сада догодило уз подршку ужичких привредника. Велику захвалност дугујемо и историчару Мисаиловићу који је на основу Малишиног Дневника сачуваног у породици успео да „покупи те нити“ и да на основу архивске грађе представи ко је уствари био Малиша Атанацковић и какав је његов значај.
-Можда је тај Дневник и подстакао неке људе да виде хидроцентралу, ткачницу, управну зграду и његову канцеларију... и да кажу- ипак је ово нешто што је овај град имао, што је вредело и то не смемо заборавити. И Ткачница, када је постала друштвена имовина, наставила је да ради под именом „Цвета Дабић“, своје раднице и хероине, а лепо је и што је кроз приватизацију тај простор употпуњен и њеном спомен -плочом. Речено је да ће бити обновљена и пословна зграда на том простору.
Град Ужице је дао свој допринос кроз давање имена улици Малише Атанацковића која је поред некадашње Ткачнице према Хидроцентали на Ђетињи чији је био иницијатор и градитељ. Та хидроцентрала је један од највећих споменика самом Малиши, као што су рекли и ужички привредници на откривању спомен-плоче.Такав подухват је невероватан не само за оно, него и за данашње време.
Јелена се осврнула и на говоре ужичких привредника из Ваљаонице бакра, МПП „Јединства“ и „Сирогојно цомпанy“ и како каже била је пријатно изненађена њиховим прихватањем, интересовањем, плаћањем спомен-плоче, учешћем у том догађају, информацијама о Малишиним подухватима и визији.
-Слушајући њих и ја сам пуно научила, јер се о неким детаљима није толико причало у породици. Срећа је и што су остали писани трагови, јер то много значи мени као потомку, али и што то могу да поделим са својом децом. Иако је прошло више од сто година ипак неке ствари долазе на своје место, што је лепо и што није потпуно заборављено,- закључила је Малишина праунука Јелена Марјановић.
УСПЕШНИ ПОТОМЦИ
И поред породичних траума које су обележиле животе деце Малише Атанацковића, генерације потомака су по речима праунуке Јелене, „покупили гене“ и успешни су у својим професијама. Од петоро Малишиних унука који су преживели рат, само њих троје су имали децу и то Бранко, Живка и Радован. Бранкова деца су наша саговорница Јелена, дипломирани економиста, радила је у државним органима и у Уједињеним нацијама и њен брат Миодраг, грађевински инжењер који већ 36 година живи у Јужној Африци. Живкине ћерке су Невена, биолог и Бојана, математичар, професор на Природно-математичком факултету у Београду и Радованов син Никола, инжењер геодезије који је радни век провео у Канади. И њихова деца, односно Малишини чукунунуци, су такође успешни у својим каријерама и данас живе у земљи и иностранству, од Канаде до Аустралије.
Učitavanje komentara...