Помоћи другом, то нема цену

- Осећам се вреднијом, јер када сте неком помогли такви какви јесте, то нема цену и то је огромно задовољство – речи су Александре Радосављевић, особе са инвалидитетом која описује радост због посла персоналног асистента

Небојша Сарван, локални координатор сарадње са цивилним друштвом каже да су жене са инвалидитетом у браку обично без посла, а када дође до распада брачне заједнице њихов положај животна ситуација додатно компликује.

- У маси случајева се дешава да мушкарац остави породицу, јер није спреман да се ухвати у коштац са проблемима који настају због инвалидитета своје супруге, а поготово, ако је у питању брига и о детету – наводи Сараван говорећи о немогућој егзистенцијалној ситуацији у коју често доспевају жене са инвалидитетом. Није лако ни када покушају да добију посао, јер наилазе на бројне баријере, почевши од тога да живимо у неолибералном друштву и да са таквим радницама послодавац нема адекватну компензацију која се зове “машина за стварање профита”.

- Амортизер свега тога једино може бити држава и евентуално невладин сектор чије су снаге ограничене и корективне. Сам проблем пада на плећа државе, одосно колико она може да стимулише послодавца, разним субвенцијама, фискалним растерећењем... Наравно има послодаваца који имају апсолутну емпатију за запошљавање особа са инвалидитетом, али су примери ретки – наводи наш саговорник и поручује да “сваки послодавац треба да зна да жена са инвалидитетом, управо због специфичности и поготово ако је смаохрана мајка много више поштује овај посао него други радник и знатно је одговорнија”. Насупрот мишљењу да су јавни радови контрапродуктивна мера у смислу одрживости, он сматра да тамо где су комбиноване сметње и тежи облици инвалидности, да ове жене тек не могу да нађу посао код послодавца и да су јавни радови за њих “сламка спаса” како би изашли из кућног азила и колико-толико осетиле економску независност. - Некоме 22.000 динара много значи када имате хиљаду зидова када је посао у питању и тај “прозорчић” је велики. Немогуће је у тржишној утакмици размишљати да ће послодавац ангажовати жену која је слепа, или у инвалидским колицима. или када је у питању ментална ретардација, аутизам, мултипла склероза – додаје Небојша Сарван који се залаже за заштитне радионице и предлаже да новац од пенала за изостанак запошљавања инвалида буде искоришћен за њихово функционисање.Као особа са инвалидитетом због вида наш саговорник од 1. новембра има свог персоналног асистента.

- Конкурисао сам код Градског центра за пружање услуга социјалне заштите и добио решење о коришћењу услуге персоналне асистенције и Александра која је такође особа са инвалидитетом се пријавила као пружалац услуге и тај посао обавља од 1. новембра ове године. Асистирала ми је и раније и сада је ова услуга правно регулисана преко Центра – као корисник и пружалац услуге – објашњава Небојша. Александра Радосављевић је дипломирани економиста и мајка шестогодишњег детета. Као особи са инвалидитетом која је уз то самохрана мајка овај посао јој много значи. Додаје да нажалост људи и даље имају “предрасуде према ОСИ било у ком сегменту у сфери рада, школству, образовању, приступу саобраћају и “где год да се појаве људи их гледају другачије, јер је и даље много баријера”.

- Мени је ово спас у сваком смислу те речи и нико не зна колико ми овај посео значи, за мене саму и за моје дете које тек треба да изведем на прав пут. Схватам Небојшине потребе и немојте ме погрешно схватити али сматрам да између особа са инвалидитетом постоји нека врста посебног разумевања. Мој посао подразумева помоћ у пословном функционисању и надам се да ће нам сарадња бити добра и успешна на обострано задовољство – закључује ова вредна Ужичанка.

Град Ужице је један од ретких који има осам-девет услуга социјалне заштите финансираних из буџета. Поред песоналне асистенције ту су и помоћ у кући, персоналне асистенције особама са посебним потребама, пратиоци деце у настави... То је редак пример у Србији да се оволико услуга социјалне заштите финансира из буџета и ту смо корак испред осталих. Осим тога имамо институцију која се само тиме бави – Центар за пружање социјалне заштите – наводи Небојша Сарван.

Задовољство

- Драго ми је било што сам добила посао персоналног асистента и што Небојши могу да помогнем. Мени то помаже у смислу самосталности и што могу да располажем новчаним средставима. Осећам се вреднијом, јер када сте неком помогли такви какви јесте, то нема цену и то је огромно задовољство – Александрине су речи којима описује радост због посла.

Одговорност

- Сваки послодавац треба да зна да жена са инвалидитетом, управо због специфичности, поготово ако је самохрана мајка много више поштује овај посао више него други радник и одговорнија је, јер зна колико је тешко до њега доћи – истиче Сарван.

ПРОЈЕКАТ "ЖЕНЕ СА ИНВАЛИДИТЕТОМ, ВРЕДНЕ РАДНИЦЕ БЕЗ ПОСЛА"