У Народној библиотеци Ужице, синоћ је одржана промоција књиге Слободана Ристовића (1952) „Голубови на штриканој завеси“ у издању чајетинске Библиотеке „Љубиша Р. Ђенић“. На овај начин уједно је обележено и 50 година стваралаштва овог познатог ужичког књижевника, пре свега, песника. О књизи, осим аутора, говорио је доцент др Раде Вучићевић, а стихове Момчило Мурић, глумац Народног позоришта Ужице у пензији.
Прва књига коју је објавио Слободан Ристовић била је, како наводи др Раде Вучићевић, књига прича „Светлица“ иако је већ писао поезију којој се касније потпуно посветио. Првом својом приповетком „Хасанов коњ“ конкурисао је за књижевну награду „Милутин Ускоковић“. До сада је објавио 16 збирки поезије и шест књига прозе, заступљен је у више антологија и превођен на неколико страних језика. Пише и ликовне импресије, есеје, а бави се и духовном тематиком. По збиркама песама „Кућне гује“ и „Чемериште“ снимљени су и истоимени филмови. За своје стваралаштво до сада је добио бројне награде, дугогодишњи је члан Удружења писаца Србије.
- Човек изузетног језика, књижевног дара који на један заиста необичан, архаичан начин пише, ствара и говори. Тешко је данас, заиста, наћи песника његових перфоманси, језичких, лексичких, стилских и фундаменталних, јер оно што Слободан пише, то више не пише нико на такав начин. Код њега је вокабулар одавно заборављених речи и он тиме спашава, чува, негује и баштини то наше нематеријално благо које ми зовемо језиком, а уз то и неке обичаје и друге каквоће у друштвеном и социјалном животу наше средине – истиче др Раде Вучићевић и каже да је Слободан Ристовић свестрани стваралац, а да су његове збирке поезије од почетка биле необичне. Међутим, и „његова кратка приповедна наративна форма је исто сјајна“. У суштини је „потпуно реалан и што је веома битно, позитиван“. Ристовић је „песник, чудаственик, необичник и посебник“, истиче др Раде Вучићевић.
Књига поезије „Голубови на штриканој завеси“ према речима аутора Слободана Ристовића настала је још у његовом раном детињству, када ни слова није знао, „када је читао сликама“ и када је његова комшиница, како му је мајка рекла, штрикала голубове на завеси.
- Од тада су прошле деценије, а ја и сада више не читам своје песме, гледам их као филм, као слике – каже Ристовић.
Својих првих песама Ристовић се радо сећа, прву је објавио 1972. у „Погледима“ на Убу, али је тада послушао савет Љубише Ђенића и Драгише Витошевића да не жури и да буде стрпљив.
- „Вести“ су ми објавиле прву књигу „Вилин точак“ и на то сам веома поносан, али и на „Вести“ које су ме као и Милутин Јовичић одгајиле као песника – каже Ристовић и истиче да је поезија за њега сан.
- Поезија треба све нас, мене, тебе, свакога, па када некога нађе, онда ти то постане као род, као фамилија – наводи Ристовић који је препознатљив по сталној потреби за истраживањем српског језика.
- Српски језик је мој језик, а писмо је моја ћирилица. Када читате моју поезију није вам потребан Вујаклија. Немам ништа против, радујем се људима који су образованији и интелигентнији од мене, али се не радујем рогобатним стварима којима хоће да покажу да су они неко, велики. Ја хоћу да будем и мали, али са својим словом, језиком, речима – рекао нам је Ристовић и истакао:
- Песници који живе поезију, не треба им инспирација. То је њихов живот. Ја препричавам себе, живим, доживљавам, наџивљавам и зато када отворим своју књигу, кажем, то је било, то јесам. Поезија се не измишља. Да не помињем никога, али веома ме збуњује кад кажу: „Радим на песми шест месеци.“ Шта имаш да радиш, не шмирглаш, не турпиајаш? Песма се догоди или не.
Učitavanje komentara...