Дијаспора је појам проналажења себе и завичаја у простору који социјално и филозофски намеће и неке друге вредности. Тој другости у коју су отиснути и они чије је промишљање духа оснажено језиком поезије иза које се очитује носталгија, нада и уверење да је родни завичај ослонац јер нас верно чека; огњиште се гасити не сме, кад сви оду њега чува пламен поезије.
Тако привржен, а далек, пева у својој поезији Ужичанин Радован Пејовић, у књизи „Песме рођене у Чикагу“. „Сећање“, као пролошка песма ове књиге, покреће многе животне чињенице када свако од нас пред собом има довољно времена да се успне трагом светлости, а онда се све то преслаже до самотности у којој су „остали само добра књига.
До оближњег парка кратка шетња.“ А у тој књизи, брижљивици, је свака „песникова жеља“ записана и снага језика „пером ломи тишину“. Свет дуго траје изван линије чињеница, које имепратори углавном игноришу што, како каже наш песник, шаљу „многе у ланце и на гробове“. А дуго већ каменопис се крвљу дописује, „остају трагови вечни“ у „речима на камену“. Камен је вечносник истине, пред њим нико није успео да промени усмерење духа који ставља печат „истини о истини“, отвара сталну расправу о овој теми. Попут народне изреке песник се пита: „Да ли стварна истина постоји,/ кад свако мисли да је у праву?“ Бог је судија свевремља и Он препознаје истину, особито данас „кад медији чињенице/ каљају, мозгове перу“. Овде песник указује на чињеницу да рат никада није ни престајао, он је само „осавремењен“ медијском психолошком пропагандом у служби гажења истине и продужетка рата из кога увек проговара борбено оруђе.
И наш народ је у дугом периоду страдао за истину и правду јер се нашао на путу оних који би да своје, углавном, неприродне интересе, остваре ратом и мржњом. И ту свака функција здраве и чисте свести срља у идеолошки милитантне покрете, какав је фашизам који се задржао до данашњих дана у мозговима који сматрају да земној кугли не треба будућност. Пејовић је опевао прилике код нас деведесетих година, када се 19 земаља изгубљених из истине, обрушило на наше просторе, просипајући „свињски изум“ разорне моћи, а све то без иједног разлога и оправданог повода. Њега су нашли само у мржњи и убијању истине и правде, товарећи неопростив грех на сопствена покољења. Милитантни цинизам је посебна врста мржње којом се облачи залазећа демократија којој измак прави и природна светлост. Нема нашег већег града који није страдао од „огњених чавки“ које су долетале „са западне стране“, али Београд је увек крварио, а два пута у историји то се десило на Васкрс: „Опрости им Боже/ Два Ускрса православна“ („Београде мој“). Пејовић је отишао у Нови Свет, то је био његов избор, тамо и „старост дочека“, а поезија се враћа на место „пуно љубави, душевне хране“. Ове се песме зато читају тако да додирују наше унутрашњи спознајни нерв остварујући и песникову жељу да читаоцу пошаље поруку и у свом одсуству. Успео је то Пејовић бираним речима једноставног значења.
Његови погледи на свет и из света, нису производ маште нити домишљања, то су чињенице, то је расправа о стварности и упорно песниково „Мерење времена“. Песник је за своју меру времена узео тренутак, обичан живот је прах, ништа више од тога: „Вечност, тренутак у свемиру/ Једно исто значе.“
„Објашњење погледа на свет је одређено вољом за чврстином слике света, оцењивања живота, вођења воље, вољом која се одаје из приказане основне црте следа ступњева у психичком развоју. И религија и филозофија теже чврстини, снази деловања, владавини општеваљаности.“ (В. Дилтај : „Суштина филозофије“)
Општеваљаност чињења у животу људи, и њихових група, јесте тема певања Радована Пејовића, он верује да реална стварност потиче од надчулог, Божијег саздања. На то се једнако позива у његовим духовним песмама, али и оним које је посветио природи и годишњим добима. Тако је стварана планета Земља. А онда следи замислица, шта смо од ње данас створили и какву је остављамо покољењима, кад „надмени праве језива оружја/воду, ваздух, људе трују“. Схватајући да је смена добра и зла „игра без краја“, наш песник се предао молитви и једну од песама посветио је том гласнику који нас дозива („Звона“): „Достојно шаљу позив на молитву“. А читајући ове песме, нашег песника смо затекли у Мерилвилској цркви „Свети Сава“, тамо далеко где гргољи наш језик српски, коме он приноси ово своје скромно и лично делце, своју певанију.
То је тај песнички одзив из дијаспоре у коме стоји запис: „Успео је да сачува матерњи језик пуних педесет и шест година живота у Чикагу.“ (Д. Ћирић: „Ове песме могу лако да се схвате“). Језик небеског народа предавао је више година у српској цркви Васкрсења Господњег на Палмер улици у Чикагу. На крају ако занемаримо место, а места живота песника су у његовој души, ово су песме рођене у српском језику, језику заветне снаге и поруке.
Милијан Деспотовић
Učitavanje komentara...