Поводом 81. годишњице смрти краљевог сликара Михаила Миловановића служен је парастос и положени венци на сликареву спомен-бисту у парку испред Градског културног центра.
Одавање почасти првом академском сликару из ужичког краја, рођеног у Гостиници, патриоти и родољубу, учеснику два Балканска и Првог светског рата протекло је у организацији Удружења потомака ратника ,,Мајор Коста Тодоровић” из Ужица и Црквене општине Ужице, а венац је у име локалне самоуправе положио градски већник Слободан Шиљковић. Јединственом часу историје присуствовали су ученици првог разреда Техничке школе ,,Радоје Љубичић”.
На почетку обраћања председница Удружења Миљка Пилчевић цитирала је део из предговора књиге ,,Академски сликар Михаило Миловановић 1879-1941” који је написао академик Љубомир Симовић у коме се говори о трагичном одласку два ужичка сликара.
– Ужице је модерном српском сликарству дало два значајна имена: Михаила Миловановића и Бранка Поповића. Миловановић је рођен у Гостиници, 1879., а три године касније 1882. у Ужицу је рођен Бранко Поповић као што су се ублизу родили, тако су ублизу и умрли.
Миловановић 1941. а Поповић 1944. године. Миловановић је стрељан у ноћи 28. новембра, у једном од оних масовних стрељања која су партизани обављали у Крчагову, негде изнад болнице, а три године касније 1944. одмах после ослобођења Београда, партизани су ухапсили и стрељали и Бранка Поповића – пише академик Симовић.
Пилчевић је подсетила на животни и уметнички пут Михаила Миловановића, представника Минхенске школе и једног од најистакнутијих ратних сликара Врховне команде српске војске. Она је подсетила да је име Михаила Миловановића чији опус чини преко 150 сачуваних слика од којих се највећи део чува у легату Народног музеја, после Другог светског рата намерно заборављено, гурнуто у заборав и омаловажено од својих земљака.
– И данас после 80 година, што је сулудо и неопростиво, има појединаца веома ретких који за Михаила тврде да је био ,,сарадник окупатора”, јер је наводно ,,често ишао у немачку команду” у Ужицу. Није Михаило могао ићи да интервенише та поједине ухапшене људе код ужичких обућара или бербера, већ код немачког команданта пуковника Штокхаузена. А ишао је само три пута. Први пут да интервенише да се из немачког затвора пусте ухапшени чланови партије Љубо Мијатовић и Спасоје Божић чији су очеви преклињали сликара да им спасе синове, јер одлично говори немачки језик. Други пут после немачке одмазде на Буковима када је ухапшено двадесет сељака из Лужничке долине које је успео да спаси стрељања и трећи пут када је спасио стрељања комунисту Бранислава Пишчевића, сина пријатеља Јована Пишчевића, шефа Пореске управе у Ужицу – навела је Пилчевић уз податак да је ове недужне сељаке и људе Миловановић спасао не као сарадник окупатора већ зато што је познавао оца немачког команданта Штокхаузена са којим је студирао на ликовној академији у Минхену.
У току 2007. године Окружни суд у Ужицу којим је председавала Љубинка Масал исправио је историјску и деценијску неправду и рехабилитовао сликара Михаила Миловановића који је убијен из идеолошких разлога за време Ужичке републике без суђења као народни непријатељ. У оквиру пројекта Ужице престоница културе 2024. године, предвиђена је и обнова сликареве куће у Рибашевини коју је добро начео зуб времена и која је готово рушевина.
На Лучиндан 31. октобра 2001. године Скупштина општина Ужице и Културно-просветна заједница подигли су спомен бисту краљевом сликару, а у Градској галерији тада је отворена ретроспективна изложба после деценија неправде и заборава краљевог сликара.
Жанка Ерић
Učitavanje komentara...