Невена Миловић, одлична ученица ИВ разреда фармацеутског смера Медицинске школе у Ужицу је из Трнаве код Карана. Добитница је више награда на литерарним конкурсима у протеклим годинама, а на овога пута је написала рад о неговању традиционалних и породичних вредности. Литерарни конкурс је организовало Удружење "Жупа Лужница”, а Невенин рад се издвојио по стилу, али и по зрелим и поучним порукама. Она је спојила љубав према фармацији са љубављу према људима и речима у времену урушавања васпитно-образовног система и у време преиспитивања традиционалних вредности и моралних начела. Невени је на недавно одржаној духовној вечери у порти Беле цркве каранске признање уручио председник удружења "Жупа Лужница" Предраг Миливојевић. О томе шта је капитал у литерарном раду о старинама Лужничке долине ова млада Ужичанка једноставно каже "осатати чисте душе".
Гледајући те црно- беле фотографије, не напушта ме осећај неверице и чежње. Хиљаду питања. Како се, са тако свега мало, могло живети и смејати и певати и плакати, а ипак бити поштен, вредан и частан? Пространа поља поред хладне Лужнице, жита што класају, кукурузе који поносно стоје, воћњаке који мирисом маме, све што овде живи и дише даје се дубином душе и из срца. Људи у Лужничкој долини знају да цене живот, јер су осетили немоћ од немања и благостање од његовог дара. Не можеш овде осетити да си странац јер изборане шаке и искрен осмех Лужничког домаћина рећи ће више од сваке речи. Да наравно, чува се то знамење и звање по презимену од давнина, наслеђује се од прадедова част и образ. „ Е јесте, тај образ је највећи капитал, џаба, каже, и њива и имање и лепота кад изгубиш поштење и поверење међу људима. Неће теби никад нико пружити руку ако си прека, уображена, горда, него буди блага, смирена и тиха и сви путеви ће те одвести тамо где си кренула". Речи су то мог деведесетогодишњег прадеде Мирка као и много прича из ондашњег тешког живота. "Радило се много ручно, није било машина, дозивало се с брда на брдо, на мобу, па узајмиш комшију да ти помогне и све са песмом, шалом и смехом. Храна се кувала на огњишту у бакрачу, одатле смо јели. Хлеб из црепуље, врућ. Е моје дете, била је то жута проја, али слатка. Морао се старији поштовати, слушати и ценити. Родитељи, браћа и сестре су ти најбољи и највернији у животу, немаш оданијих пријатеља од њих. Данас се сви полако отуђују, не обраћају пажњу на ситнице, поздрав или позив постао је ништа, јер од тог нема користи". Деда прича и прича, а нана Јока плете, можда хиљадите чарапе, а сузе квасе плетиво док се присећа . Жар у њиховим очима открива понос на оствареног сина и ћерку, унучад и праунучад. Да, то је највећи успех после свих тешких година стицања и грађења кућа и објеката. Остали су чисте душе, пуног срца, бистрог ума јер су веровали и молили се, славили славу и уздигнуте главе корачали и када нису имали. Дубина њиховог погледа на тежак живот изазива искрено дивљење и поштовање. Та морална начела која се годинама граде и надграђују, остављају дубок траг да се запиташ: "Да ли ћу ја моћи боље и више од њих"? Кућу чини породица, а толеранција и љубав је допуњују. Разумевање и вера учвршћују корене и нераскидиве везе које заувек остају да нас храбре и штите када нам је најтеже. Можда је мало рећи хвала, али заиста ми је част да будем праунука овако храбрим старинама.
Učitavanje komentara...