Огледало светске ликовне сцене

У Градској галерији у Ужицу отворена је изложба 35. Ужичког регионалног ликовног салона коју чине 44 рада 32 аутора које је селекциона комисија одабрала од 51 рада пристиглих од 35 аутора из ужичког краја. Према мишљењу Сање Софијанић, историчарке уметности, чланице селекционе комисије, овогодишњи Салон је огледало „светске ликовне сцене у малом формату“. Изложба ће трајати до краја јануара наредне године.

Према мишљењу стручне комисије, прва награда салона додељена је Урошу Звиздићу (Прибој - 1989), мастеру вајарства за инсталацију „Лажни стуб“.

Друга награда припала је Миловану Даговићу Дагу (Ужице - 1954) за рад „Траг ветра“ изведен у комбинованој техници, а трећа награда др уметности Мишу Филиповцу (Бајина Башта – 1987) за рад „Тхе Wооден Кингдом – Д9“ у форми цртежа.

Похвала Салона отишла је у руке Димитрија Турудића (Ужице – 1995) за рад „Студија атмосфере“ у техници уље на платну. Према мишљењу стручне комисије ови радови се издвајају по форми и поетици.

Према речима Зорана Цветића, директора Градске галерије, Ужички регионални ликовни салон представља пресек годишње продукције у домену ликовног и визуелног стваралаштва у ужичком крају с циљем промовисања уметности и уметника са овог простора. Ове године селекциона комисија радила је у саставу Сања Софијанић, историчарка уметности из Ариља, Божидар Плазинић, академски сликар из Чачка и Владан Терзић, академски сликар из Ужица.

За вајара Уроша Звиздића, ово је прва награда на Ужичком регионалном ликовном салону на којем је излагао више пута.

- Неки кажу да награду увек добијеш када је најмање заслужујеш и она је онда награда за дотадашњи, претходни рад. У сваком случају, увек је подстицај за будући рад – рекао је Звиздић, а за свој рад је каже:

- Стуб није новост у уметности. Међу првим лекцијама историје уметности је прича о стубовима, да ли су то дорски, јонски или стубови из неке друге културе као делови архитектуре и уметности. Овај данашњи стуб прилагођен је овом времену и представник је концептуалне уметности.

Ова инсталација стуба у простору је, према речима Звиздића, „материјализација односа мисаоних процеса и физичког света који нас окружује, а реферише конкретно на положај уметника у друштву“. Сања Софијанић, историчарка уметности, сматра да ова „естетски ружна, руинирајућа сива форма која се љуспа, али симболички функционално неопходна као полазна основа и темељ који омогућава и подупире сваки раст и напредак, указује најпре на све интензивнији доживљај разорености институција система. Без њих се не може, јер човекова креативност још увек не успева да им пронађе алтернативу“, а у формату „у ком смо их из прошлости преузели, институције, културне и све остале, одавно не доживљавамо као подршку“ и уметник је препознао да је то „највећа тема, колико наших простора, толико и света у глобалу“.

Према мишљењу Сање Софијанић, изложба 35. Ужичког регионалног ликовног салона је хетерогена која показује домете „широког процеса демократизације културе и распон платформе плурализма идејне и сететске перцепције живота и света. Такав дискурс обезбеђује јој статус огледала светске ликовне сцене у малом формату“. Према њеним речима ужичка ликовна сцена испратила је дешавања не само на простору једног малог региона, јер у овом дигиталном времену нема скрајнутих тачака, нема великих метропола које диктирају начин рада или начин размишљања и уметници врло слободно кореспондирају са врло различитим опсегом тема, различитим стилским формацијама, техникама, употребом материјала, форматима својих радова. Све је мање примарних сликарских и вајарских материјала, већ се визуелни израз уметника све више формира у комбинацијама зидарских материјала, ту су конци, плетива, златне и неке друге нити, играчке. Стручна комисија је тежила да испоштује сву ову различитост. Сања Софијанић истиче да јој је драго што је Ужице нашло начина да се уклопи у сва актуелна дешавања, али остаје жал за иновативним решењима којих на овој изложби није било довољно.