Од Задра до Поникава

Бошко Поповић са чином потпуковника превремено је пензионисан 2006. године као и већина официра учесника током НАТО агресије. За „Вести“ говори о догађајима пред рат и током рата у Хрватској, о хрватској мржњи према Србима, како је УНПРОФОР слао податке о аеродрому Поникве пре бомбардовања, али и по чему ће још памтити своје учешће у два рата за мање од 10 година

Почетак рата у Хрватској затекао га је у Задру као командира чете за Ваздушно осматрање, јављање и навођење (ВОЈИН) за непрекидно радарско осматрање ваздушног простора. До 1988.године био је у Бихаћу, а затим је прешао у Задар у чету са три система радара, где је као капетан постављен за командира. Још раније током 1978-82. године као питомац био је у Задру и тада је већ било очигледно да хрватско становништво није подносило Србе.

-Изражена нетрпељивост почела је од 1989.године, а већ следеће године прво су током ноћи почеле експлозије односно минирање, паљење и рушење викендица Срба из различитих крајева бивше Југославије. У Задру који је био величине као Ужице тада је живело око 30 одсто српског становништва-истиче Бошко Поповић, потпуковник у пензији Војске Југославије.

Шта се заправо дешавало пред почетак рата у Хрватској?

Почетком 1991.године почиње подела оружја територијалној одбрани Хрватске, па су цивили ишли улицама у Задру и носили аутоматско наоружање. Ликовали су и провоцирали војна лица. Након тога војно руководство је донело одлуку да старешине ЈНА на посао и са посла иду у цивилном оделу што до тада није био случај. Већ 1.маја почели су протести због убиства хрватског полицајца, за које су оптужили Србе. После десетак година на суђењу је утврђено да су обојица полицајаца били Хрвати. Али протест је био повод да уследи демолирање и пљачкање свега што је српско, па чак и паљење свих продавница, фирми и објеката који су имали обележја из Србије. Тада је разуларена руља предвођена милицијским аутом поставила ултиматум да им се подели оружје или ће напасти неку мању војну јединицу да отму наоружање. То је значило да ће у ствари напасти моју војну јединицу. У таквим околностима ни добар део старешина се није снашао јер су мислили да ће опстати Југославија. Ситуација се из дана у дан заоштравала тако да смо били под блокадом. Знао сам шта нам се спрема, па сам 8.маја успео да обезбедим да моја супруга и ћерке напусте Хрватску војним транспортним авионом.

Када су почели напади?

Моја чета у Задру била је у окружењу као и друге јединице и била је изложена ватреним дејствима из пешадијског и минобацачког наоружања од паравојне формације под називом Збор народне гарде и територијлане одбране. По граду су се кретали цивили отворено претећи припадницима ЈНА и грађанима српске националности. Први напад на јединицу био је половином јуна 1991.године. Самоиницијативно као командир јединице предузео сам низ мера и обуку за предстојећа ратна дејства. Затим су уследили свакодневни жестоки напади, али се малобројна јединица коју је напустило десетак старешина храбро борила и није помишљала на предају. Ове догађаје описао је и Рајица Бошковић у књизи „Небо на длану“, која је објављена 2017.године поводом века ваздушног осматрања, јављања и навођења.

Нису само хрватске и муслиманске старешине напуштале јединице већ и српске које су касније тражиле и пензије. После бројних захтева команди, одобрење за премештање јединице добијамо после упућеног телеграма Министарству и Генералштабу у коме смо навели да је све минирано. Стигла је наредба да се јединица премести уз подршку авијације на аеродром Земуник, а затим у Книн са радарским системом и другом опремом. Затим са делом технике одлазимо у Бихаћ. Ту остајем до априла 1992.године, а затим идем са јединицом у Бањалуку где после Милошевићевог прогласа долазим на аеродром Поникве.

Слободан Милошевић, председник Србије издаје проглас по коме ће се све старешине Срби из Србије који се после 19.маја нађу ван граница Србије и Црне Горе сматрати дезертерима и неће припадати југословенској војсци. Тај проглас је упућен да би се избегло НАТО бомбардовање Београда 21.маја 1992.године. Циљ је био да се Милошевић тако натера да пристане на првобитан план по коме би Југославија била подељена по републичким границама, да се Босна и Херцеговина припоји Хрватској, Војводина да се отцепи и да један део припадне Мађарској а други Хрватској, и да се Косово и Метохија као и Санџак одвоје од Србије.

На којим задацима сте били по доласку на аеродром Поникве?

На Пониквама сам прво био начелник Војне безбедности до 1997. године, а затим сам преузео дужност помоћника за позадину команданта аеродрома Поникве. У периоду од септембра 1998. године до почетка НАТО агресије предузели смо низ радњи и поступака за дислокацију јединице Материјално- техничких средстава и борбене технике са основног положаја јединице на резервне положаје у случају агресије. Извршили смо делимичну мобилизацију резервног састава и убрзану борбену обуку јединица. Све те радње и поступци су позитивно утицали на то да нисмо имали људских жртава и губитака, па чак ни рањених и лакше повређених. Материјални губици су били доста велики а посебно издвајам 14 уништених наших борбених авиона.

По чему ћете памтити 24. март 1999. године?

Тог дана био сам дежурни на аеродрому Поникве када су нас прва два авиона бомбардовала. Подсетићу, да је НАТО имао намеру да нас бомбардује још у октобру 1998.године, али су ти планови откривени као и подаци где се налазе наше јединице. Касније ће се показати су их маневри наших јединица збуњивали, јер им је после сателитског снимања било потребно да обраде податке и учитају их у вођене бојеве главе ракета.

Шта бисте још издвојили?

Пре бомбардовања СР Југославије део посла за НАТО је одрадио УНПРОФОР док је био рат у Босни. Они су били претходница НАТО агресије јер су прикупљали податке где се и шта налази. Конкретно на Пониквама где год је њихов човек био или седео, узимао гориво.. касније су сва та места прецизно и тачно гађана НАТО бомбама. Подсетићу и да смо још током 1996.године ухапсили двојицу припадника УНПРОФОР-а на брани Врутци јер су били ван међународног договора за осматрање авијације.

Шта вам је најтеже било на аеродрому Поникве?

Најтеже ми је било што нисмо имали са чим још да им узвратимо. Аеродром Поникве је објекат који је највише гађан, са преко 900 пројектила, иако се наводи податак да је пало преко 500 бомби. Ми који смо ту били одлично знамо са колико су нас бомби засипали скоро сваког дана.

За мање од 10 година учествовали сте у два рата, о чему најчешће размишљате када се сетите тог периода?

Разочаран сам начином на који се тада државно руководство односило према припадницима војске. На пример, полиција је добила неку улогу коју није требала да има и њихово није било да ратују. Као и паравојне формације које су биле формиране из политичких разлога и које нису биле под командом војске.

Волео бих да ова власт исправи грешку претходне која је укинула обавезни војни рок.

ОБОРЕНИ НАТО АВИОНИ

Током НАТО бомбардовања са Поникава смо им оборили сигурно два авиона, али нам то није признато. То је урадила наша јединица и први је погођен изнад Шаргана 4.маја 1999. године. Био је то француски Мираж 4000 у саставу НАТО-а. Французи су тада прогласили дан жалости поводом погибије њиховог пилота. Видели смо да је пао у Босну, пилот се катапултирао и погинуо. Пре тога смо оборили још један када је дејствовала јединица из Краљева која је била изнад Дивљачке стене на Јасикама. Погођен је амерички авион изнад Таре и за то постоје сведоци. Нађен је део крила авиона који је такође пао у Босну.