- Ако неко падне мора устати и не треба никада да одустане да се бори – поручује Милица Николић.
Удружење инвалида церебралне и дечије парализе Ужице има укупно 130 чланова, 59 мушкараца и 71 жена. Од тога су запослена 23 члана, девет мушкараца и 14 жена, док је у Удружењу дистрофичара Златиборског округа Ужице укупно 52 члана на територији 10 општина Златиборског округа. Од тога, са подручја Ужица је 14 особа, 11 мушкараца и три жене, а запослено је пет лица, четири мушкарца и једна жена.
- Мисија оба удружења је стручна и саветодавна помоћ лицима са инвалидитетом у остваривању, коришћењу и побољшавању законских права и регулатива. Сви облици подршке намењени су унапређењу њиховог положаја до позиције равноправних грађана као и реализација програма и активности ради побољшања квалитета живота и стварања услова за самосталан живот са изједначеним могућностима у свом окружењу, а и шире. Удружења у оквиру својих активности посебну пажњу посвећују запошљавању особа са инвалидитетом, јер то је најважнија карика у инклузији и осамостаљивању ових лица, а према нашем досадашњем искуству и свим до сада спроведеним анализама то је и један од највећих проблема. Узроци слабе запошљивости особа са инвалидитетом су многобројни, али најбитнији су разни облици предрасуда и дискриминације, низак степен образованости, неприлагођена радна места, неподстицајна законска регулатива, архитектонске баријере. Зато овај проблем изискује планску акцију свих нас како би започео процес запошљавања ових лица у што већем обиму – каже Биљана Суботић координаторка Инфо центра за особе са инвалидитетом Ужице. Према њеним речима оба удружења активно учествују у помоћи и подршци у запошљавању својих чланова, као и у директном запошљавању кроз Активне мере запошљавања, стручну праксу, субвенције за запошљавање незапослених лица из катерорије теже запошљивих, јавне радове, прилагођавању радног места, радну асистенцију.
- Уз све то, удружења учествују и у лобирању, праћењу конкурса, подршци при запошљавању чланова – особа са инвалидитетом као и праћењу предузетника који се радије одлучују за плаћање казнених поена („пенала“) држави за незапошљавање особа са инвалидитетом за које су по закону обавезни, него што се одлучују да запосле особе са инвалидитетом које би заправо и могле да буду радно ангажоване у правом смислу те речи – наводи Биљана Суботић.
Једна од запослених жена са инвалидитетом је тридесетједногодишња Милица Николић, по занимању економски техничар, чланица Удружења дечије и церебралне парализе и Удружења дистрофичара Златиборског округа, која је од 2018. запослена у ужичкој Градској управи, у писарници, на позицији референта за пријем захтева и информације. Милица је и мајка деветогодишње Кристине и самим тим потпуно остварена особа. За то се упорно и стрпљиво борила, било је падова који знају да боле јако, али никада није одустала, јер је уз образовање које је стекла и мало среће која увек прати храбре, имала је јаку вољу да досегне своје жеље и снове.
- Ако неко падне мора устати и не треба никада да одустане да се бори – поручује Милица. После завршене средње школе, Милица се пријавила на евиденцију Националне службе за запошљавање - Филијала Ужице и почело је њено трагање за послом, као што то чини већина младих. Била је на неколико разговора захваљујући позиву са Националне службе, али на тај начин није успела да нађе посао с обзиром да су биле понуде које су подразумевале физички рад што није било у складу са њеним физичким могућностима. Затим је била ангажована по уговору на привремено повремене послове у Удружењу, помагала је у многим активностима које је спроводило Удружење, па и у онима у којима је могла да примени знање које је стекла током средњошколског образовања. Милица каже да је на предлог Удружења, али и уз мало среће у самом процесу пријема, почела да ради у Градској управи.
- Веома сам задовољна својим радним местом. Осећам се потпуно испуњено, волим то што радим, срећна сам што имам посао. Моје колеге и колегинице дивни су људи, веома су добри и коректни према мени, увек ми помогну онда када ми је то потребно. Изузетно су пажљиви – каже Милица.
Највећи ослонац увек јој је била и остала мајка код које је са супругом који је запослен у „Бечеј превозу“ као кондуктер, живела док је Кристина била беба.
- Код моје мајке смо живели до Кристинине треће године, јер сматрам да је детету мајка најпотребнија до тог узраста. То сам испоштовала и у том периоду посао нисам тражила нити сам радила. Моја мајка ми је помагала у свему, а и дан данас, увек када је потребно, дође да Кристину пази и чува - прича Милица.
Сада су подстанари што су додатни трошкови, зато је плата коју зарађује веома важан приход за буџет ове мале породице.
После радног времена Милица је посвећена породици. Нису мале обавезе које намеће свакодневица, али уз добру организацију све стиже. Једина јој је жеља да у наредном периоду добије решење за стално запослење што би јој много значило, јер би то за њу била додатна сигурност.
Пројекат "Жене са инвалидитетом, вредне раднице без посла"
Učitavanje komentara...