Не учествујем у трци за „лајком“

Сада се све мери бројем лајкова. Оно чега смо се стидели и због чега су нас родитељи грдили, постало је пожељно

Никола Митровић, популарни радио водитељ и аутор једне од најслушанијих радијских емисија, „Жуте минуте“, на Радио Ужицу, подједнако велику пажњу привлачи и на друштвеним мрежама. Од 2008. године, када је почео да их користи, до данас, много шта се променило. Нажалост, не на боље.

„На самом почетку, Фејсбук сам користио за промоцију своје емисије. После неког времена, почели су да се јављају суграђани који су имали неки проблем, на који су желели да скрену пажњу. Није се једноставно долазило до медија, то је био најбржи канал. Осим тога, било је лако баратати доказима, могли су да приложе и фотографију. Тај систем је полако заживео и можда, само можда, данас достиже свој врхунац“, каже Митровић и истиче да друштвене мреже могу бити веома корисне или апсолутно бескорисне, у зависности од тога ко их користи.

„То може бити губљење времена, воајерско посматрање туђих живота, које одвлачи пажњу од много важнијих, паметнијих ствари. Са друге стране, друштвене мреже могу бити и велика снага. Видели смо да су се многи важни догађаји у последњих десет година десили захваљујући организацији људи на друштвеним мрежама. Мислим на разне револуције, промене режима, дељење информација у критичним ситуацијама, као 2014. године за време поплава, када су убрзале размену информација и олакшале људима да допру до медија“, прича овај радио водитељ, са правом армијом пратилаца на друштвеним мрежама.

Он није подлегао тренду објављивања без критеријума и не жели да учествује у трци за „лајковима“.

„Не делим садржај који нема јасан циљ. Никада ништа нисам објавио да бих добио „клик“ или „лајк“. Пре ћу имати један или ниједан лајк, ако знам да је информација корисна“, објашњава и истиче да није реткост да се на друштвеним мрежама објављују полуистине, неистине или непроверене информације.

„Људи свесно или несвесно учествују и у преварама, све у трци за лајком. Пре неколико месеци, жена је тражила помоћ за своје дете, желећи да се новац уплаћује на приватни рачун, што је законом забрањено. Стицајем околности, навела је адресу која је 50 метара од моје куће и одмах сам знао да не живи ту. Касније се испоставило да је реч о великој превари, у којој су новац покушали да узму од српских, али и црногорских грађана. Родитељи детета чије фотографије су коришћене су поднели пријаве, присећа се Митровић.

После више од тридесет година искуства рада у медијима и њему се понекад деси да кликне на наслов који је ту само да би привукао пажњу.

-Промакне ми, али ретко. Људи су се толико извештили, да чак и мене могу да привуку насловом. Ипак, треба ми највише пет секунди да увидим да сам погрешио.

Страница „Жута минута“ на Фејсбуку има скоро 30 хиљада пратилаца, а још преко 100 хиљада људи запратило је његове профиле на овој, али и другим друштвеним мрежама.

-То је та велика снага. Правило у менаџменту каже: „Информација је моћ“. Када имате толики број људи који са вама деле корисне информације, само је потребно ту моћ усмерити на добре ствари. Годинама то користимо на добар начин, вршећи притисак да се нешто промени на боље. Много пута смо успели, сваки пут када се осетила снага народа, прича и истиче да се од отварања Фејсбука до данас, ситуација много променила.

-У међувремену, Фејсбук је постао сметлиште мишљења, а простор су добили они које вероватно ни у њиховој кући не схватају озбиљно. Ипак, ту износе мишљење, прикупљају истомишљенике или стварају јаз међу неистомишљеницима. Дешавало се да се људи туку због статуса или коментара на друштвеним мрежама. Дакле, проблем праве у виртуелном, а решавају у реалном свету. Како време пролази, све више мислим да би било добро да се издају неке потврде да би људи могли да отворе профил. Окренуло се све. Дошли смо до тога да се све мери бројем лајкова. Све чега смо се стидели и због чега су нас родитељи грдили, сада је пожељно“, каже Митровић и напомиње да је у последњих пет или шест година, често размишљао о томе да напусти друштвене мреже.

-Људи желе да промене нешто једним „кликом“. Постали су јако инертни. Подсетићу на 2013/2014. годину, када је у Ужицу било угрожено водоснабдевање. Сви су се бунили и љутили, а онда је у граду од 80.000 људи на протест изашло њих 300. Бранили смо наше Уставом загарантовано право на приступ пијаћој води, а изашло је 300 људи? За мене, то је један од највећих пораза. Тада сам видео колико су људи спремни да чекају да неко други за њих избори, уради, заврши, док не напуштају комфор свог стана и своје тастатуре.