Посао учитеља се много променио због нових технологија, као и однос према ученику-наводе будући учитељи Дејана Стевановић и Вељко Рајић
Генерално проблем насиља је доста далек ученицама и заправо нису ни свесни колико их може угрозити, тако да га често и не преознају и не реагују на прави начин. Тек када дође до физичког насиља, онда се већина ученика обрати за помоћ, а остало не препознају као насиље, каже за „Вести“ Дејана Стевановић, мастер учитељ.
- Мој став је да није више изражено физичко насиље у основним школама, већ да су генерално све врсте насиља заступљене, зато што данас деца све раније добијају мобилне телефоне. Друштвене мреже су им доступне и зато је све присутније дигитално насиље. Насиље не сме да буде табу тема, већ да се о њему разговара и у оквиру осталих предмета, а не само на грађанском васпитању - истиче Дејана.
Што им више причамо, они ће све више бити свесни самог насиља и моћи ће да реагују. У суштини кроз различите радионице, додаје наша саговорница, можемо да покажемо ученицима да проблеме можемо решити и на други начин.
- Примери које они носе из куће или су их видели на телевизији препознаће, тако да ће успети да каналишу ту своју потребу насиља над неким. Уколико би ученик дошао да ми каже да трпи неку врсту насиља, самим тим значи да ми верује. Ја бих покушала да оправдам то поверење, да му помогнем, ако ми каже све шта му се дешава. А затим бих укључила и све остале стручне службе како бисмо решили проблем - објаснила је Дејана.
Вељко Рајић, студент друге године Педагошког факултета у Ужицу на студијском програму учитељ, наводи да се посао учитеља променио као и однос учитељ-ученик.
- Нажалост, не мислим да је на боље, већ да је кренуло ка том неком лошијем смеру. Највећи проблем је асоцијалност, то што ученици више нису „доступни“ пријатељима, окружењу, породици, учитељу...Они немају остварено поверење са својим најближима и можда је ту главни проблем - истиче Вељко.
Проблем бисмо решили разговором, јер је потребно што више се приближити деци да их разумемо. Ако неко треба да им изађе у сусрет онда су то породица и учитељи. Извор проблема је и што су родитељи, деца и народ заборавили да је школа васпитно-образовна установа, већ се сви фокусирају само на образовање и како да надограђу знање. А заправо срж је интеракција учитељ-ученик, оценио је наш саговорник.
Учитељ или учитељица су особе које се памте целог живота, тако да Вељко каже да је за њега учитељица била други родитељ.
- Мој циљ јесте да када изведем генерацију на даљи пут, да могу сутра сваког свог ученика да погледам у очи, као и он мене. То је онда успех мог посла. Мислим и да се са причом о насиљу претерало јер је присутно од давнина. Видови насиља су се мењали као и што се мењају технологије. Отишли смо предалеко и превелики фокус се даје насиљу, а нисмо дали решења. Само смо се бавили тематиком о насиљу, а ништа специјално нисмо урадили. Толико се институција укључило у саму причу, сви описују видове насиља, шта се све дешава, а нико да стави решење на сто и каже тако треба да поступимо и то је то - закључује Вељко.
Дејана додаје да се раније није толико говорило о насиљу, одбацивало се и стављало на страну. Ако се томе не придаје значај онда ће се то сузбити, све док не дође до неких већих проблема. И сада се не говори о самом насиљу већ о врстама, реагује се у школама када до њега дође. Сваки учитељ може да процени када у његовом разреду постоји насиље и да обави разговор са учеником. Ако није са њим довољно близак онда кроз неке примере из свог живота може стећи поверење, како би му ученик рекао у чему је проблем.
Пројекат: „Одбацимо насиље, а не ученика“
Učitavanje komentara...