Предраг Симић је прошле године произвео и пласирао око 820 литара водњике на домаћем тржишту, а ове године производња и пласман биће четири пута већи што показује да овај драгоцени, потпуно природни брендирани напитак, пун витамина, антиоксиданата, ензима и минерала, има свог купца. Циљ му је да ову краљицу имунитета за неколико година пласира широм света
Предраг Симић (29) из Ужица, највећи је произвођач водњике на свету. Како сам каже, то није далеко од истине, али он то не би ни био да се водњика производи за тржиште и у другим поднебљима, не само у Србији, већ и шире, а не само у ужичком крају коју домаћинства праве само за сопствене потребе. Чињеница да је овог драгоценог, брендираног, потпуно природног напитка пуног витамина, антиоксиданата, ензима и минерала, прошле године произвео и пласирао око 820 литара на домаћем тржишту, а да ће ове године производња и пласман бити четири пута већи, говори да овај производ има свог купца.
-Водњика нема јединствену рецептуру, она је одраз поднебља у којем настаје, али ову коју ми примењујемо припада мојој породици, традиционала је, више од једног века преносила се с колена на колено и ми је поштујемо. Користимо дивље воће, јабуке – дивљаке, оне су и најзаступљеније, крушке, дрењине, трњине, глог, шипурак и клека (однос количина је тајна). Воће прелијемо искључиво изворском водом у коју оно временом пусти све своје квалитетне састојке. Ништа више не додајемо, а и не пастеризујемо је да не би изгубила витамине, пре свега, витам Ц. Водњика је веома значајна за подизање имунитета организма, а довољна дневна доза је од 200 до 400 милилитара – прича Симић.
Предраг Симић био је најбољи студент своје генерације на смеру агроекономија на Пољопривредном факултету у Земуну на којем је завршио и мастер, а тренутно је на докторским студијама. Осим тога, Предраг је свестрана, талентована личност, па је и многе своје хобије усавршио тако да поседује лиценце и сертификате за још неке послове. На пример, фудбалски је судија у Првој лиги Србије и очекује да једног дана суди утакмице на светском првенству. После факултета вратио се у родни град, самим тим и у ужичко село, Биоску, где му је отац рођен и у којем је, као и код бабе и деде на Белој Земљи, провео детињство.
-Током летњих распуста помагао сам у пољопривредним радовима па сам заволео и пољопривреду и природу – наводи Предраг који је после основне, завршио Економску школу што је одредило смер на којем ће студирати на Пољопривредном факултету, али и мастер и докторске студије.
Водњику су Предрагови преци у Биосци од давнина справљали за сопствене потребе и током студија кад год се враћао у Београд, нарочито зими, носио је осим пршуте, сира, кајмака, ракије и водњику које је делио са другарима.
-Сви су водњику обожавали и увек су ме питали, да ли сам донео и тај свој сок. Тада ми је синула идеја да би водњика могла да буде мој мали бизнис када завршим факултет што се и десило – прича Симић који водњику производи у оквиру сопственог регистрованог пољопривредног домаћинства у Биосци. До сада је наступао и на сајмовима, а у наредном периоду планира да започне процес заштите географског порекла како би водњика стала раме уз раме уз лепињу са све, пршуту, сир и кајмак по којима је ужички крај препознатљив. Симић водњику продаје преко друштвених мрежа, а круг купаца шири се захваљујући и препорукама.
-Прошле године сву количину водњике распродао сам до половине јануара, највише у Београду око нове године. Сада се продаја, такође, изузетно одвија. Резултати у новембру и децембу ове године много су бољи у односу на исте месеце прошле. Ево, средином децембра, распродали смо половину овогодишњих капацитета – каже Симић.
Предрагу Симићу највећа помоћ и подршка су две баке. У Биосци је Добринка Симић, задужена за сакупљање дивљег воћа с почетка јесени, а Милојка Кнежевић на Белој Земљи воће пребира и пере, да би касније било сложено у ферменторе и преliveно водом. У просеку, водњика одлежава 45 дана, потом следи флаширање од литар, 0,2 литра и у балоне од пет литара. На нижој сталној температури, у тамном простору, може да се чува и до годину дана.
-Водњика је мој бизнис у развоју. За пет година видећемо да ли ћемо успети или не. Биоска је пребогата дивљим воћем и шумским плодовима које расте у нетакнутој природи далеко од било ког извора загађења, чак и од пољопривредних парцела које се третирају пестицидима. За сада сировина имамо довољно, али смо почели да калемимо на домаће подлоге дивљу јабуку и дивљу крушку да не бисмо за десет година имали проблем са недостатком сировина – истиче Симић. За количину водњике од 3.000 литара потребно је укупно 1.250 килограма дивљег воћа и шумских плодова.
-Мој циљ је да заиста будем највећи произвођач водњике на свету. Пре свега да покријемо домаће тржиште, а онда и да се она нађе на свим континетима, да је извозимо не само у Европу, већ и у Америку, Аустралију, Азију, Африку. Увек сам желео да се вратим и да живим овде, да развијем и нове бизнисе. У плану нам је и развој сеоског туризма за који на самом газдинству имамо могућности, али су највећи проблем путеви који су сада у веома лошем стању. Без доброг пута ништа није могуће – каже Симић који својим присуством уноси нови живот у засеок у којем се налази његово газдинство, где живи само његова бака и још две комшинке.
Рада Поповић Фото: Предраг Симић
Učitavanje komentara...