- Пишем чиста срца, како верујем, како видим ствари. Да ли ће се то људима допасти или не, друго је питање. За сада видим да им се допада и то ме радује – рекао је Мајић
У пуном Читалишту Народне библиотеке Ужице, 24. новембра, одржана је промоција књиге „Рудник“ Миодрага Мајића (1969), његовог трећег романа, објављеног прошле године који је изазвао велику пажњу читалаца и до сада је доживео 22. издање, као и друга два његова романа „Деца зла“(2019) који је до сада имао 66. издања и „Острво пеликана“ (2020). Мајић је аутор и збирке прича „У име народа“ (2019). Издавач свих његових дела је Вулкан издаваштво. Како је истакла Биљана Давидовски, дипломирани библиотекар саветник која је водила разговор са аутором, Мајић је у протеклих пет година међу најчитанијим домаћим писцима у ужичкој библиотеци.
Миодраг Мајић је судија Апелационог суда у Београду, докторирао је кривично право специјализујући се за међународно-кривичноправну област у оквиру које је учествовао у изради најзначајнијих закона. Упитан „када, како и зашто се догодио прелазак из суднице у књижевност“, Мајић је рекао да је књижевност његова прва љубав, али и „несуђене студије“, а зашто се догодило да се врати тој својој првој љубави.
- Вероватно је разлог стицај некаквих околности, једна запитаност над свим оним што сам виђао у свом основном занимању и немогућност да о свему или о већини ствари проговорим на адекватан начин. О нечему сам као судија могао да говорим, али ме је јело и копкало што о многим стварима нисам могао да говорим као судија. Онда се књижевност појавила као један од логичнијих и врло погодних канала комуникације мене и читалаца за који у првом тренутку нисам схватао колико ће постати значајан. Кроз ову комуникацију једнако сам и ја учио и добијао уколико сам нешто успевао и да предам. То је првенствено једна унутрашња јака потреба да се проговори о некаквим стварима на један другачији начин другачијем форуму.
Овом приликом, говорило се и о прва два Мајићева романа за које је он, између осталог, рекао да је за њих подлога била стваран догађај који је касније уроњен у фикцију, али је „Рудник“ плод чисте фикције. То је роман који говори о „тачним и врло важним стварима о којима је нужно проговорити“.
- Пишем чиста срца, како верујем, како видим ствари. Да ли ће се то људима допасти или не, друго је питање. За сада видим да им се допада и то ме радује – рекао је Мајић и навео да кад седне да пише, прво мора „да убије судију у себи“ , јер судије и правници „катастрофално“ пишу, оптерећени су стручним језиком који је „рогобатан“.
У средишту Мајићевог романа „Рудник“ налази се јунак који читаоце од прве до последње странице води кроз сопствена сећања. „Како ову причу прича из санаторијума, све што буде казао биће доведено у питање и подвргнуто додатном преиспитивању. Међутим, то га неће спречити да се још једном загледа у крхотине некадашњег живота. Његова потреба за причањем заправо јесте последњи покушај да реконструише прошлост не би ли од њених делова саставио целовиту слику и тако коначно дошао до истине“.
- „Рудник“ ми је, вероватно, био најтеже штиво да склопим, било је комлексно зато што је ово доста метафорична, тешка прича вишеструког преиспитивања, рударења и по психи и по сећањима, по перцепцији главног јунака – рекао је, између осталог, Мајић.
Током промоције, одговарајући на питања публике, Мајић је између осталог рекао да је „одувек желео да каже много више, а не мање“, о свему ономе у шта верује и оно што зна, тако да му је за то „књижевност дошла као један од сјајних медијума“. Како је навео, он нема дилему да ли сме или не сме нешто да каже, једини проблем је како то да саопшти да би нашло добар пут до читаоца, а да не буде начин који ће понизити „некаква правила стила и писане речи“.
Učitavanje komentara...