Захваљујући изложби „Зрно жита“, академика Душана Оташевића, реализоване су едукативне ликовне радионице под називом „Ми смо класје жита и њишемо се на ветру“.
Деца су била у прилици да упознају танграм-технику, у којој је изведена већина уметничких дела. У композицијама које представљају дух жита у животињама препознали смо зеца, јарца, свињу и петла. Анализирајући дело „Дух жита у свињи“, уочили смо континенте планете Земље, док смо у композицији „Дух жита у петлу“ осетили тонове топлих и хладних боја, као и срце као симбол љубави.
Заједно смо путовали кроз време: – у древни Египат, где је на обалама Нила живео добри бог Озирис, који је учио људе како да сеју жито и од њега праве хлеб. Када је Озирис заспао вечним сном, људи су били тужни, али је из његовог тела никла пшеница — као знак да живот никада не нестаје, већ се враћа. Зато су стари Египћани веровали да свако зрно носи део Озирисове доброте. – у стару Грчку, где је Деметра чувала поља и цветове. Деметра је била богиња земље и плодности. Њена ћерка Персефона једног дана је отишла у подземље. Док је ње није било, земља је постала хладна и тужна — ништа није расло. Када се Персефона вратила, Деметра се обрадовала и све је поново процветало. Тако су људи схватили да се природа буди и спава, и да су зима и пролеће део истог круга живота. – у време када је хлеб постао симбол љубави и заједништва. Једне вечери, Исус је седео за столом са својим пријатељима, ломио хлеб и говорио да је хлеб симбол живота, љубави и заједништва. Као што зрно постаје хлеб који нас храни, тако и љубав храни срце.
Показујући учесницима чинију са пшеницом, констатовали смо да су зрна мала, златна и лагана, те да је понекад највеће благо на свету толико мало да може стати у длан. Људи су хиљадама година гледали у земљу и чекали да се из ње појави клица пшенице. Кроз зрно жита научили су шта значе живот, љубав и време које се стално враћа.
Постављена су питања: – Шта је све потребно да би зрно оживело? – Одакле долази хлеб који једемо сваког дана?
Дидактичком методом „Чулом слуха осети звук ветра и жита“, деца су, на основу мелодије, препознала звук ветра. Потом су извела перформанс „Ми смо класје жита и њишемо се на ветру“, током којег су формирали композицију фигура попут шаховске табле и, уз поменуту мелодију, изводили покрете као да их покреће ветар.
Практичан групни рад обухватио је игру „Танграми и поље живота“, у којој су коришћени облици танграма за стварање слика инспирисаних светом око нас. У игри „Понеси зрно кроз време“, деца су формирала круг, у чијој средини се налазила чинија са житом. Чинија се лагано предавала од детета до детета, а када неко добије чинију, каже: „Ја сам… и моје зрно доноси…“
Примери: – „Ја сам Озирис, доносим живот.“ – „Ја сам Деметра, чувам поља.“ – „Ја сам Сунце, доносим топлоту.“ – „Ја сам хлеб, доносим пријатељство.“ – „Ја сам дете данашњег дана, чувам приче у срцу.“
Завршни део радионице био је тренутак када је сваки учесник, уз каталог, добио једно зрно жита које може чувати или посадити у земљу — као подсетник на учешће у радионици. Уз поруку да се прича о животу никада не завршава и да се све што је добро враћа, расте и множи, баш као и љубав, знање и пријатељство.
Учесници радионице била су деца нижег школског узраста Прве основне школе краља Петра Другог и Основне школе „Душан Јерковић“, којима се Градска галерија искрено захваљује на учешћу. Аутор програма, координатор и едукатор програма „Дохвати уметност“ био је академски сликар Зоран В. Цветић.
Učitavanje komentara...