Ми и село – тужна прича о неузвраћеној љубави

Радије бих се искривила од рада на селу него од рада у граду. Ипак, схватам да су ливада и крава постали табу, заборављена тема, идилична слика на омоту чоколаде, канти сира и реклами за жваке

Страх од болести и градски живот пун тензије многима су ове године на листу приоритета поставили боравак у природи, здравију исхрану, психички мир који село нуди. Ипак, сеоска имања у Златиборском округу тихо се урушавају зарастајући у коров. У светлу не баш сјајне данашњице, питали смо вас: „Да ли бисте живели у селу?“

Милутин Мајсторовић: Одрастао сам на градској калдрми али село памтим још од раног детињста као најлепшу дестинацију у време летњих и зимских распуста. Имао сам ту привилегију да једно од родитеља потиче из најбогатијег дела Шумадије и села Медвеђа. Ливаде, пашњаци, виногради, шуме и река Морава су били за мене најлепше место за уживање. Мало рада, мало одмарања, јер у селу се не ленчари... Све здраво и органско у нашој кући на трпези је потицало из тог краја. Мирис дуња и укус тек обраног грожђа је и данас присутан у мојим чулима. Временом село се променило ,модернизовало, индустријализовало и изгубило на лепоти и просторности. Управо та потреба да свако село добије све неопходно за живљење је и угушила лепоту села. Аутентичност је занемарена. Знам да нису сва села доживела такав преображај али видим да иду ка томе. Око мог града и даље има пуно села и засеока која се нису дала модернизовати и та села волим и живео бих у једном од њих. Нетакнути део природе, чиста вода и ваздух их красе. И као пожељне туристичке дестинације су врло пожељна и приступачна, путевима доступна. Само се треба освестити и природи и селу окренути. Долази време када ће људи сами одабрати село као дестинацију и место за живот. Загађеност воде и ваздуха, као и пандемије разних болести их неминовно терају на тај искорак и најбољи могући избор.

Катарина Радовановић: Мом карактеру је блискији живот у граду,

али то не значи да не бих живела у селу, уколико би оно нудило добре услове за живот. При том, не мислим да мора бити попут, рецимо швајцарских села, али је неопходно да нема проблема са основном инфраструктуром. Верујем да би много више људи остајало у селима ако би се у њих улагало, ако би мештани знали да ће имати воду, струју, канализацију, путеве, школе, вртиће, здравствену заштиту... Лично бих, у таквим условима радо живела у селу или још боље – на таквом месту реализовала неке пословне идеје.

Милан Јакшић: Наравно да бих волео да живим у селу: мир, чист ваздух, много мање цимања него на градском бетону. Из ових разлога правим кућу у селу. О селу се брине само током предизборне кампање, тада су свима пуна уста села, а после нигде никога нема. Ипак, ово не важи за моје село, Криву Реку. Младим људима који су остали у селу треба омогућити неке мање бесповратне кредите или веће уз неку стварно повољну камату, али и оно главно - обезбедити тржиште за пласирање њихове робе.

Данијела Боројевић: Лично не бих могла да живим у селу, само због навике. Целог живота живим у граду, али село волим и сматрам

да је такав живот пуно здравији. Једино човек са села ће опстати и физички и ментално. Предности села су наравно, здравије окружење, храна, ваздух, генерално природа. Није свуда исто, али ту су и мане, јер доста путева је непроходно, запуштено. Није свуда једноставно задовољити неке једноставне потребе, попут здравствене заштите, медицинске помоћи. Мислим да је зато потребно да, пре свега, држава помогне људима који се определе да живе у селима. Те људе треба стимулисати да остану у селу, олакшати им финансијски да узгајају своју храну.

Божана Петровић: За мене, по мало, увредљиво питање. Да ли бих живела на селу? Подразумева се да бих, али, како посматрам нове генерације, схватам да су ливада и крава постали табу,

заборављена тема, корени, слобода… идилична слика на омоту чоколаде, канти сира и реклами за жваке. Да ли бисмо волели да дишемо пуним плућима, да се тело и ум буде са првим зрацима сунца и сами вапе за сном кад одмакне нешто даље од 20 часова? Волела бих, али не спомињем и другу страну медаље. Спремање дрва за зиму, снегове, евентуалну несташицу воде, врт, шталу, константну присутност на свим плановима који подразумевају живот на селу. Пуцање кичме од посла. Али ако бих већ могла сада да изаберем, радије бих се искривила од рада на селу него од рада у граду. Ако ништа, поглед и атмосфера су позитивнији, а како знамо да психа много диктира и физичко стање, шта реци даље. На жалост, нисам ту где бих хтела да будем. Разлог је, не финансијска ситуација, немање средстава која фале да би се неке ствари довеле у форму или мањак новца. Разлог је одсуство пара које су потребне да би се, у нормалним ситуацијама, створили пристојни услови за живот и рад на селу. Знајући како су наши преци живели некада, ми смо, већином навикли на одређени ниво комфора. Мада, излазак из зоне комфора може да направи велики преокрет, тако да се никада не зна до када ћу одлучивати о томе да тражим изговоре зашто нисам ту. А село вапи, кука и дозива да се обнови, да селом потрче деца, стада, да се из сваког дворишта чује петао, овца… да се оде код комшије на кафу, помогне у пословима, поздрави ујутро са трактора или у пролазу. Село моли да се воли, а та љубав изостаје са сваким младим човеком који због бетона, фабрике, кафане, близине хипермаркета и новогодишњих попуста, изује вунене царапе и навуче синтетику, што на ногу, што на очи, срце а неретко и на душу. Да се село пропагира мало више од туристичке туре, викенд турнеје, места да се распали роштиљ и из кола посматра стара и оронула куца прабабе и прадеде, можда би се млади враћали или остајали да трају тамо одакле су потекли. Живети у селу није нужно неедукација, изолованост од града. Села ужичког краја су ближа центру од неких делова велеграда. Ипак, краћа је даљина у граду. Село је природа, рад, опстанак, наше исконско стање, још само мрва онога што нас веже са нама самима. Село би да буде ближе, али колективно ми бежимо од њега. Неузвраћена љубав, тужна прича. Наш почетак и претпостављам, крај у свом пуном значењу.

Пројекат „Вести“ “ Села без дечијег смеха” суфинансира Министарство културе и информисања Републике Србије

Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства