Биљић је морао сам да долази до успешног разрешења свих проблема које захтева једна слика. Извлачио је најдубље генетске линије лавиринта истинског дара, талента.
Ко је у ствари Владислав Биљић? Новинар, писац, културни посленик или надасве – сликар. Једном речју, слободно се може рећи, његов терен је оно што је лепо, поетично, продуховљено, необично, али пре свега, потрага за истином. Међутим, иако је интегрисан у све те „лепотиње“, Биљић је себе највише дао у сликарству. Он је уметник са великим сентиментом, а његово енергетско чвориште је ликовна област. Колико је могуће продрети у његово душу, он самом себи није вољан да призна. Чини се да ткиво стваралаштва које се у њему мрви чини баланс између очекиваног и оствареног па је пријатно изненађење више за њега него за друге.
На малој ретроспективи у Галерији Установе „Култура“ у Бајиној Башти изложено је педесетак радова мањих димензија, а по реду то је 14. самостална изложба почев од 1980. године. Интегрисане композиције на његовим платнима више дају утисак школованог (академског) уметника него аутодидакта. Школоване уметнике у оквиру разних предмета уче и „разглабају“ све компоненте теорије форме почев од златног пресека, композиције, хармоније, контраста, облика, величине, структуре и сваки ликовни елемент понаособ. Биљић је морао сам да долази до успешног разрешења свих проблема које захтева једна слика. Извлачио је најдубље генетске линије лавиринта истинског дара, талента. На изложби су радови, по некој грубој одредници, подељени у три целине.
Прва целина од петнаестак слика, настала од 1980. до 1985. године, изражена је са компонентом надреализма, али наравно на особен начин. Композиције су убедљиве, колорит је у дослуху са темом. Међутим, тема прати планетарне, опште познате недаће, те оне који виде на сликама само „цвеће“, неће им се много допасти. Овакав или сличан приступ у сликарству је познат још у ренесанси, а касније су га развили Бош и Бројгел, а у савременом светском таласу још и Мунк, Шагал, Дали и други. Коднас је најближи стилски, идејно и концепцијски познати београдски сликар Бранко Димић. Да је Бранко почео пре Биљића, могло би се рећи да је утицао на њега, а обрнуто се не зна.
Друга целина је по броју радова најзаступљенија. Ово је временска елаборација, непревазиђена идеолошка конотација: често су сакривене поруке локалног карактера. Ту има сатире, ироније, подсмеха, историјских надахнућа, али ипак највише домановићевске „реторике“. Иначе, добро су осликане све композиције, колористички бриљирају, дају ефектан дојам, те често тему скривају. Ако нисте из Бајине Баште, нећете ни знати о чему се ради па ће вам бити потребан „преводилац“. Трећа целина односи се на пејзаж: познати предели Бајине Баште, градски мотиви и, наравно, позната кућица на Дрини. Слике овог циклуса мајсторски су осликане са снажним колоритом. Све слике су укусно урамљене и свако би пожелео да их има у кућној колекцији.
Текст: Мр Драган Димић, музејски саветник у пензији Фото: Приватна архива и Владислав Биљић
Učitavanje komentara...