Битно је само да не одустанеш. Легнеш, преспаваш, јави ти се нова идеја. Кренеш из почетка, једном, два, пет пута и решићеш проблем.
Осим по великом таленту и упорности, Ужичанин Кристијан Павловић посебан је и поме што је један од ретких који ће ову годину памтити по добром. Много рада на себи, низ непроспаваних ноћи, мањак слободног времена, резултирали су великим успесима. Од талентованог, али самоуког информатичара, Кристијан је себе изградио до врхунског 3Д дизајнера, који ствара визије најлуксузнијих дестинација на свету. Ову, бурну годину, памтиће и по томе што је проглашен за радника године на Академији за 3Д у Скопљу, где је запослен као главни координатор и инструктор.
Са мање од 30 година постао си веома тражен стручњак у области 3Д визуелизације. Када си препознао тај таленат код себе и схватио да га можеш уновчити?
Све се десило спонтано. По завршетку Високе школе у Ужицу, размишљао сам шта и како даље. Радио сам 3Д за своју душу, на почетном нивоу, али сам ипак стварао нешто. Кратко сам се бавио и програмирањем, али нисам се пронашао у томе, тежио сам нечему креативнијем.
У међувремену, преселио сам се у Скопље и оженио. Тамо сам стигао са пуним коферима, није било лако, од себе сам очекивао праве одлуке за нови живот. Како сам већ радио 3Д на почетном нивоу, некакав портфолио сам имао, па сам отишао на Аутодеск Академију за 3Д да видим могу ли добити светски признат сертификат. Поразговарали смо, видели су у мени таленат и после 7 дана ме позвали да, ни мање ни више - предајем на Академији. Нестварно. Помогло је то што сам често боравио у Скопљу и македонски језик перфектно научио. Наравно, посао сам прихватио и почео да крпим „рупе“ које сам имао јер сам био самоук. Када предајеш, мораш имати одговор на свако питање, па су уследиле непроспаване ноћи и сати седења пред рачунаром. То је период у коме сам схватио да бих могао додатно да уновчим таленат и знање, у коме сам одлучио да почнем да радим визуелизацију архитектуре, односно да креирам 3Д приказе ресторана, зграда, вила... Коцкице су се склопиле, успео сам да пласирам себе на страно тржиште. У међувремену, мој ћале, Пеђа и ја ступили смо у контакт са клијентом коме је 3Д био неопходан. Та сарадња траје већ четири године.
Како изгледа процес у коме настаје 3Д приказ?
Уз консултацију са стручним тимом, доставља нам се целокупна
архитектонска документација уз помоћ које настојимо да што приближније визуелизујемо објекат, екстеријер или ентеријер. Прво моделујемо зидове и структуру објекта, затим додајемо разне материјале, осветљење и камере, где су параметри исти као у стварности. Укратко: то што архитекта или дизајнер замисле, ми претворимо у рендер (компјутерску слику) и презентујемо клијенту идеју, пре почетка изградње. За то је потребан јак компјутер који брзо процесира, односно рендерује слику. Трајање процесирања слике зависи од светла, рефлексије, комплексности материјала... Ако на обичном, тренутно актуелном рачунару траје 5 сати, на супер брзом компјутеру који је томе намењен, трајаће пола сата. Тако се уштеди много времена.
Какве су реакције клијената када се први пут сусретну са 3Д приказом који си радио?
У суштини, клијенти се не разумеју баш у архитектуру и немају представу како ће њихов ресторан, кућа или вила изгледати само на основу архитектонских 2Д пројеката. Зато им презентујемо 3Д, уз објашњење и приказ који материјали и где ће се користити. Бавимо се и најситнијим реалистичним детаљима. Највећи комплимент ми је када клијент пита: „Да ли је ово компјутерска слика или је сликано фото апаратом?" Управо ту се испољи сав мој труд, квалитет и знање. При том, активан сам на друштвеним мрежама где често избацујем сопствене 3Д рендере, а реакције колега, пријатеља и осталих, су велика лична сатисфакција.
3Д прикази које си радио изгледају као да можеш да направиш све што архитекта замисли. Вероватно ипак постоји нешто што је посебно захтевно и са друге стране, послови који те подстичу на још већу креативност?
Године учења и унапређивања дају слику да је ово лако радити, а
није тако. Клијенти су веома захтевни, временски рокови кратки, процес креирања специфичан, интерактивно се ради много измена. Добра страна посла је то што је веома добро плаћен, а лоша су прекратки временски рокови. Неки пројекти су буквално од данас за сутра, неки се разрађују чак и цео месец. Свеједно, при крају сваког, атмосфера постаје јако тензична, сви су у фрци да се посао заврши на време и да буде све под конац. Другачије не би опстали, најбитније је да клијент буде задовољан.
Један си од ретких који ће ову годину памтити као успешну, јер си, између осталог, одликован као радник године на Академији за 3Д у Скопљу. Колико је дуг пут био од твог доласка на Академију до тог признања?
Ова година је за мене била невероватна, јер ми се десило доста лепих ствари, међу којима и унапређење у Аутодесковој Академији за 3Д. У Академију сам примљен као асистент, држао сам вежбе и фонд часова ми је био мали. Како је време пролазило, доста сам напредовао, надређени су то уочили и тако сам стигао до тренутне позиције. Водим Академију, организујем презентације, предавања и распоред предавања. Кључни фактор је посвећеност послу и студентима, са којима имам веома добар и другарски однос. На часовима се учи у лаганој атмосфери уз много интеракције. Несебично делим знање, јер знам колико је мени било тешко. Да је у моје време постојала Академија за 3Д, пут ка напретку би био много краћи. То поштујем и увек сам ту за њих. Када заврше циклус студија и курсева обавезно се иде у неки ресторан на туру пива. Тренутно нам то корона не дозвољава, дружење и часове реализујемо онлајн.
Сарађујеш и са партнерима из Дубаија. Намеће се претпоставка да су ти послови, с обзиром на стандард који Дубаи има, уједно захтевнији и за тебе?
Дубаи је нестварно место, чудо од архитектуре! Милионери који тамо живе и луксуз који траже га чине најјачим у свету и у дизајну и 3Д дизајну. У почетку, радили смо мање ресторане и киоске. Сада радимо највеће и најскупље виле на Палми, једној од најпопуларнијих локација у Дубаију. То су вештачка острва од песка у облику велике палме. Клијенти су углавном милионери који живе у Емиратима - Руси, Американци, Италијани, Кинези... Поред Дубаија, радимо објекте и у Абу Дабију.
Занимљиво је да си са оцем, на неки начин, започео и породични бизнис, на даљину. Како се организујете и ко је захтевнији у тој сарадњи?
Пеђа је легенда. Не бих био овде где сам да није њега. Тај човек увек гази испред свог времена. Он је 3Д „чепркао“ још 2006., када људи нису ни чули за тај појам. Још чувам велике и тешке библије и књиге 3Д-а које је куповао, јер интернет није био много актуелан и није било туторијала на Јутјубу. Наша сарадња за сада је одлична, верујем да ће тако и остати. Радимо онлајн преко Скајпа. Главна одговорност за квалитет 3Д-а је на мени, док Пеђа моделује све што ми треба, тражи примере, припрема материјал за рендеровање и слично. Посао је разрађен и када нам проследе пројекат, свако зна свој део посла. Специфична је пословна сарадња на релацији отац и син, буде ситних препирки и свађа, али изглади се брзо, како кажу: „Дружба је дружба, служба је служба“. Док нам квалитет буде добар, радићемо. Ја сам долазио до тачке да одустанем, јер пут је био трновит, а није имао ко да ми помогне. Битно је само да не одустанеш. Легнеш, преспаваш, јави ти се нова идеја. Кренеш из почетка, једном, два, пет пута и решићеш проблем.
Са послом који не оставља много слободног времена, вероватно ти је била неопходна велика подршка породице?
Радим два посла, што заиста не оставља много времена. Некада
знам да запоставим послове у кући и да се не посветим довољно супрузи Викторији, што није за похвалу, али радим упорно, како бих могао да нам пружим бољу будућност. Најбитније ми је да ме разуме и подржава, не дозвољава да посустанем, већ ме бодри да постанем још бољи. Њене очи и благи осмех, док ме неко хвали, све говоре. Њена улога је и то да ме „спусти“ када претерам, јер понекад знам да „полетим“. Када је код куће, неуморно кува кафице, јер уживам у њима док радим, то је мој ритуал. Слободно време тежим да искористим са њом. Наравно, ту су и моји родитељи- Пеђа који навија да све буде на највишем нивоу и мама Верче, која с времена на време подели добар савет и јако нас бодри. Једном ми је рекла, а памтићу заувек: „Сине, ти си са 30 година постигао нешто што твој отац и ја нисмо за живота“. То ми „ставља прст на чело“ да размислим где сам и колико сам постигао до сада. Веома сам захвалан за све што су урадили за мене, да постанем бољи човек и професионалац, што су били уз мене увек, чак и када сам имао јасне намере да престанем да се бавим 3Д-ом.
Недостаје ли ти Ужице?
Због много обавеза, ретко долазим, једном или два пута
годишње. Моји често дођу у Скопље, али недостају ми људи, пријатељи, кумови, комшије, они са којима сам одрастао. Недостају ми шетње од парка до плаже, кроз тунеле... Доласке на годишњице матуре планирам унапред и не пропуштам. Посебно ми недостаје риболов! Када дођем у Ужице, одвојим дан или два и идем на Ђетињу, у тај прелепи кањон на риболов. Деда Бобан, стари ужички алас, ме увек води са собом. Још као детету ми је остао негде у дубини душе и срца тај осећај, срећа, мирно стање... фокусираш се на пловак, у позадини се чује цвркут птица, жубор воде. Потпуна реинкарнација. Нема мејлова, телефона, брзог живота. Све је опуштено, а за доручак, наравно - месни нарезак и пола хлеба!
Učitavanje komentara...