-Моја жеља је била да напишем књигу за све жене које желе да науче о емотивним последицама силовања и како да брину о себи. Исто тако, књига је за све професионалке и професионалце који у својој пракси сусрећу жене које живе са траумама сексуалног насиља и других облика насиља – наводи Лепа Млађеновић Лепа Млађеновић, феминистичка консултанткиња за жене са траумом мушког насиља и за лезбејке са искуствима лезбофобије, феминистичка и анти-ратна активисктиња.
Једна од оснивачица СОС телефона за жене и децу жртве насиља 1990, Аутономног женског центра 1993, консултација за лезбејке 2013. Ауторка је књиге Емоције мењају рад мозга - Феминистички приступ неуробиологији трауме силовања, која ће бити промовисана вечерас у 18 часова у Народној библиотеци Ужице. О књизи ће говорити ауторка и Љерка Ћурчин Мезга, рецензент.
Зашто сте написали књигу ,,Емоције мењају рад мозга - Феминистички приступ неуробиологији трауме силовања"?
-Сексуално насиље је тема мог професионалног живота. Нас десетак феминисткиња које смо се окупљале у Феминистичкој групи Жена и друштво у Београду основале смо1990. СОС телефон за жене и децу жртве насиља. Тада смо обећале једна другој да ћемо организовати емотивну подршку женама које преживљавају насиље у породици и сексуално насиље. Ја сам једна од волонтерки СОС телефона, а посебно сам се ангажовала да, ми волонтерке, научимо како да дајемо емотивну подршку женама које су преживеле сексуално насиље. Тако да се већ више од 30 година активно бавим консултацијама жена са траумом сексуалног насиља. Књигу сам написала узимајући у обзир огромно знање нашег феминистичког рада са женама све ове године који полази од женске солидарности да безусловно верујемо сведочанствима жена о преживљеном насиљу. Мислим на наш рад на СОС телефону за жене и децу жртве насиља и рада у Аутономном женском центру у Београду. Други важан разлог за ову књигу је новије знање у развијеним земљама о неуробиологији трауме силовања. Неуробиологија трауме силовања нам даје научну потврду о томе како мозак реагује у ситуацијама силовања. Дакле, све оно што смо ми феминисткиње знале - пре свега да се највећи број жена у ситуацији опасности од силовања укоче - у психологији се то каже: емотивно и телесно „замрзну“, постану непокренте и непомичне - сада је и научно знање неуробиологије трауме. Научно је показано, магнетном резонанцом мозга, да је „укоченост“ најчешћи механизам преживљавања жена у опасним ситуацијама, поготову кад имају страх од силовања. У ситуацијама опасности мозак делује аутоматски како би се прилагодио на нове насилне околности – тада не можемо нити да побегнемо нити да се супроставимо. Многе жене кажу: „Нисам могла ни реч да изустим“, „Смрзла сам се тотално“, „Као да ми је сва снага одузета у тренутку“, „Укочила сам се од страха“... То значи, да претпоставке, да жене морају да се у ситуацији силовања активно бране, како налаже Кривични закон и како претпостављају институције као центри за социјални рад, психолози и психијатри - тотално је погрешна претпоставка. Рекле бисмо немогућа претоставка која није заснована нити на искуствима жена нити на неуробиолошим испитвањима мозга. Моја жеља је била да напишем књигу за све жене које желе да науче о емотивним последицама силовања и како да брину о себи. Исто тако, књига је за све професионалке и професионалце који у својој пракси сусрећу жене које живе са траумама сексуалног насиља и других облика насиља.
Како бисте сумирали шта су поруке Ваше књиге?
-Дакле, ако сумирам шта ова књига нуди, прво, то је разумевање како друштвени обичаји систематски припремају жене да буду идеалне жртве мушког насиља. Пре свега, од девојчица се захтева буду ДОБРЕ ДЕВОЈЧИЦЕ. ДОБРЕ за кога? За мушкарце! Па нас уче да ЋУТИМО И ТРПИМО и да не говоримо НЕ мушким ауторитетима, да будемо смерне и послушне. Послушне коме? Дакле уче нас да не будемо своје него да будемо на услузи другима. Како је једна социолошкиња рекла, очекује се да жене буду бића за друге. То значи, важно је да разумемо, да након година увежбавања мозга жена да ћуте и притрпе, онда, када се догоди да мушкарци крену ка њима да их сексуално искористе, наша аутоматска, научена реакција је да ућутимо. Сада је нама женама неопходно да прихватимо да смо у свим ситуацијама страха аутоматски урадиле најбоље што смо могле у датим околностима. То је такозвано ЗЛАТНО ПРАВИЛО МОЗГА - да мозак сам реагује спонтано у кризним околностима, да то нису наше намерне реакције да ућутимо или да се укочимо, НЕ, то мозак сам ради да нас заштити. То правило се односи и на мушкарце и на децу. Друго – разумевање трауме силовања, како се наше понашање мења након насилног напада и зашто се мења, односно, да је свака промена у понашању након силовања нормална последица једног насилног догађаја. Треће – подстицање жена на бригу о себи и то сасвим конкретно. У последњој глави књиге је листа техника за емотивно исцељивање. Почевши од свакодневних вежба дисања, вежби са телом, позитивном ставом према себи, разговора са особама од поверења и пуно других. Четврто – подстицање жена на непослушност патријархалним захтевима, подстицање на БУНТОВНЕ ДЕВОЈЧИЦЕ, да се брину о себи, а не само о другима. Подстицање на слободу да смо срећне. Подстицање на преузимање слободе да се супростави, а у одбрани својих потреба и жеља. На пример, супростављање такозваним „масним вицевима“ или „вицева о плавушама“ који сви понижавају жене представљајући се као „смешне шале“ док, заправо, имају за циљ да нормализују сексистички став да су женска тела објекти за мушку употребу.
Р.П.
Učitavanje komentara...