Јасмина Костић, мајка петоро деце са каријером пројектног менаџера у успону, из Београда се вратила на своју дедовину у Кривој Реци, а своје пословне способности усмерила на враћање сјаја овом, највећем чајетинском селу и хуманитарни рад
У чајетинској Кривој Реци је Јасминина дедовина, али и нови дом за њену велику породицу. Као дете, радо је проводила школске распусте у свом селу, а онда су дошли тинејџерски дани, који су је, као и сваку младу особу у тим годинама, лако задржали у великом граду, Београду, у коме је и рођена. Темпо живота који је водила као мајка тада четворо, а данас петоро деце, покушао је да „узме данак“, али Јасмина Костић је ту опасност на време препознала.
Шта може једну способну менаџерку у телекомуникацијама, која сарађује са огромним компанијама да натера да одустане од каријере која иде узлазном путањом?
-Годинама сам радила као пројектни менаџер у телекомуникацијама, а последњи посао је био развођење оптичких каблова по Београду, што је огроман Телекомов пројекат, у сарадњи са компанијом Хуаwеи. Тада сам схватила да су Кинези невероватни. Слика коју смо стекли о њима из филмова је тачна. Знате оно: један спава у колима, други вози такси, а онда се смењују да не губе време. То је био фантастичан темпо који мој тим и ја нисмо могли да издржимо. Фалило нам је људи, стално смо радили прековремено. Моје радно време је било од 7 ујутру до 7 увече. Била сам у таквом менталном стању, да ако ме ништа не питаш пет минута, ја већ мислим о послу. Друга опција је да сам константно на телефону. Није било мирног мозга. У психологији која се бави стресом на послу, то се зове „бурн оут“. У једном моменту сам прегорела. Затекла сам себе испред фирме, са колицима из продавнице у коју сам отишла по доручак. Кући сам долазила око седам или осам увече, спремала деци да једу и већ је било време за спавање. Тада сам викендом бежала у шуму, увек сам волела планинарење, оријентиринг, природу.
Како је изгледао тренутак освешћивања да тако даље не може?
Однекуд, у мом стомаку се појавио Лав и то је направило пресек у нашим животима. Решили смо да више не можемо тако да живимо и да желимо да идемо у село. Имали смо срећу да сам имала дедовину у Кривој Реци. То је кућа из 1932. године која је била спремна за живот, моји свекар и свекрва живе 300 метара даље. Још док сам била у Београду, започела сам посао са козама и прављењем сира. Имали смо идеалистичку представу коју је подржала и математика на папиру, да се од пољопривреде може живети. Село је показало другачије. Не може, осим ако си велики произвођач са рецимо, стотину музних крава. Тада сам обратила пажњу и схватила да у свакој сеоској кући бар једна особа ради негде за плату. Добра ствар је што је данас живот у селу удобан, а много тога може се радити само ако имаш интернет.
Такав развој ситуације вероватно је погодовао да пројектни менаџер, овога пута у сеоским условима живота, поново избије у први план?
Десило се да је Женски центар из Ужица сазвао жене из села на састанак, после чега се указала и потреба да се женско удружење оснује и у Чајетини. Основале смо Савез сеоских жена Чајетине, 2019. године и почеле да се дружимо, радимо, путујемо, учествујемо у неким пројектима у чијим плодовима смо уживале 2020. године. Десетак или више жена добило је бесповратна средства за машине које су им биле потребне. Чајетина је специфична, јер је реч о општини која има пара, а једном годишње, Еко аграр нас пита какви програми су нам потребни. Ту се чује и женска страна приче.
Очигледно је да то није уобичајен приступ, чим треба нагласити позитиван пример?
Да, а то је јако важно, јер жене су те које ће у једној заједници скренути пажњу на, на пример, недовољно обезбеђен мост или лошу расвету на путу до школе, које мушкарци углавном не примећују. Учествујемо у животу локалне заједнице као Савез сеоских жена, али и ја као појединац. Кандидовала сам се за Савет месне заједнице и сада сам у одбору.
Није много времена било потребно да пословна жена поново ситуацију узме у своје руке?
Крива Река је прелепо и највеће село у општини Чајетина. Школа и вртић тренутно имају око 50 ученика, а ту је и лепа, нова црква. Та лепота окружена је руглом: разрушен и изгорео Дом културе, неки објекат који је некада био продавница, центар села изгледа језиво. Дуго сам размишљала шта да урадимо са Домом културе и у једном тренутку, након што сам оснажена изашла са једног семинара на коме сам изнела ту тему, кренула сам у реализацију идеје. На Фејсбук страници сам изнела своје мишљење и јавили су ми се Криворечани, са којима сам оформила групу од девет људи, у којој сам ја најстарија, што је фантастично. Смислили смо све и подигли село на ноге. Месна заједница нас је оформила као радно тело за обнову Дома културе, да бисмо папиролошки све покрили. Направили смо петицију и скупили 800 потписа у Кривој Реци и предали захтев општиви. Очекивала сам да ће ићи тешко и споро, али састанак са Арсеном Ђурићем је протекао као да сам имала састанак са самом собом. Шта год смо замислили, могло је. Општина је одвојила средства, расписала тендер на коме је посао добила фирма из Јагодине, у току је пројектовање, ускоро крећемо у исходовање дозвола. Замислили смо да ту буде фискултурна сала, да деца не раде физичко у ходнику. Поподне је могу користити клубови и разни спортисти, фолклорне групе... Имаће зубарску амбуланту, кафић са играоницом за децу, испред Дома игралиште и медијатеку за биоскопске пројекције, позоришне представе, радионице, састанаке, школице. Већ су плану рок фестивали и слично.
То поново звучи као захтеван менаџерски посао који свакоме, а посебно мајци петоро деце, може донети приличан стрес?
Мислим да је ово ниво менаџмента који ми одговара. Некад се захукта више него што ми прија, осетим камен у стомаку, па застанем. Радим и у Удружењу „Леука“ које се бави пружањем помоћи оболелима од леукемије. Желимо да подигнемо свест људи о томе зашто су неопходни тромбоцити, да они не могу да се произведу или купе. Могу само да се дају и приме. То живот значи, нажалост, све већем броју људи, јер се повећава број оболелих од леукемије. Ужице је, захваљујући докторки Ради Смиљанић имало фантастичну трансфузију и њена задужбина још живи.
Сви ти послови имају заједничку нит, изнад свега су окренути добробити друштвене заједнице?
Осећам да могу да допринесем заједници и желим то. Као да је нестала солидарност коју смо некада имали. Не само код нас, већ и на глобалном нивоу. Људи јесу добри и хоће да помогну, а то се враћа одмах, оног тренутка кад имаш добар осећај.
Иако није остварено до краја, чак и прво образовно и пословно опредељење је било такво, хумано?
Да, уписала сам средњу медицинску школу за акушера и била залуђена тим послом. Уживала сам у школи, једва чекала праксу. Када је 1994. године дошло време за факултет, продавала сам кокице и одлично зарађивала, 120 марака месечно. Медицину сам уписала јер је тата био болестан, учинила сам то због њега. Преминуо је наредне године. Иначе ми је било јако тешко објаснити чему факултет, кад већ имам шта ми треба. У међувремену сам упознала бившег мужа који је студирао сликарство и са њим почела да радим графички дизајн. Радили смо прелом и припрему новина за штампу, прелом књига, имали сарадњу са Народном библиотеком. Отворили смо фирму и почели да се бавимо веб дизајном и програмирањем. Радила сам и у Данас-у када се тек отворио. Десило се да ме је неко запазио и са 22 године постала сам маркетиншки директор у часопису Бајт. Ипак, сметало ми је што немам адекватно образовање и моја мама је инсистирала, па сам уписала Факултет за интернационални менаџмент. Отишла сам на један семестар у Лондон, у који сам одлетела 1. марта. Вратила сам се 1. јуна и тако се десило да не будем у Србији за време бомбардовања. За та три месеца сам научила много више него овде. Тамо те терају да мислиш. Сећам се: средина семестра, испит из економије, ја се баш спремила, а тамо питање: „Ваше мишљење због чега је дошло до рецесије...?“ Помере ти мозак, натерају те да анализираш и критички размишљаш. Не знам шта сам научила, али знам да од тада умем да размишљам другачије.
Кад смо се први пут раздвојили схватила сам да више никада нећемо живети заједно. Недавно смо ишли на седмодневно камповање, обилазили јужну и источну Србију, преко Новог Пазара, Копаоника, ишли смо на рафтинг Лимом, па кајацима на Увац. Ишли смо нас двоје, наше петоро деце и „припадајући зетови“, односно момци. Фантастично смо се провели и открили невероватна места. Ипак, када је нашег сина Вула учитељица питала шта је било најлепше, он је рекао: „То што смо сви заједно играли карте“.
ПРОЈЕКАТ „Оснажите жене, промените свет“
Učitavanje komentara...