Истина – највећа пустоловина

У Народном позоришту Ужице, у уторак, 10. марта, изведена је 547. премијера. То је била представа „Посета“ по мотивима драме „Посета старе даме“ Фридриха Диренмата у режији Немање Ранковића.

У представи играју: Ивана Павићевић, Вахидин Прелић, Бојана Зечевић, Слободан Љубичић, Хаџи Немања Јовановић, Никола Пенезић, Дивна Марић, Момчило Мурић, Горан Шмакић, Тања Јовановић, Тијана Караичић Радојичић, Бранислав Љубичић, Вања Ковачевић, Јанко Радишић, Душан Радојичић и Биљана Прокић.

Адаптацију и стихове урадио је Слободан Обрадовић, композитор је Мирољуб Аранђеловић Расински, сценографкиња Маријана Зорзић Петровић, костимографкиња Снежана Ковачевић, кореографкиња Исидора Станишић, асистент редитеља и сценски покрет урадио је Иван Клеменц, корепетитор је Радица Љубичић, а дизајн звука је урадио Никола Пејовић. Како стоји у програмској књижици, представа говори „о врхунцима изопачености људског друштва због новца“, али и „о освети одбачене жене и њеној љубави која није могла умрети. На први поглед, реч је о позоришном комаду који критикује моћ новца у савременом друштву која сеже толико далеко да је њоме могуће купити право и правду, и учинити убиство легалним. Када се појавио овај комад 1956. године, Швајцарска је напредовала боље него икад. Међутим, у очима писца, растуће богатство становништва довело је до искривљеног система вредности. У „Посети“ похлепа се коначно трансформише толико да читаво друштво сахрањује своје скрупуле пред потенцијалним богатством, без размишљања о моралу и солидарности. У јеку опште глобалне кризе, настаје потреба за ревизијом моралних вредности. Наравно, уколико желимо да наставимо даље у овом цивилизацијском поретку обележеном капитализмом и конзумеристичком идеологијом. И поред љубавног дискурса, остаје да одјекује критика прекомерног идеализовања новца као покретача света; односно, као оружја које затире основне људске вредности.“

Драматург Слободан Обрадовић, који је радио адаптацију, у тексту под насловом ЦОНТРА МУНДУМ, пише: „У тренутку када је написао „Посету старе даме“, пре скоро седам деценија, Фридрих Диренмат је комад означио као гротескну комедију, али је у једном од каснијих интервјуа изразио и своју сумњу спрам јасних жанровских одредница. Тачније, запитао се да ли је жанровско опредељење довољно како би се у позоришту креирала и репродуковала комплетна слика апсурдности савременог света. Данас, у времену жанровских хибрида који спајају неспојиве елементе, Диренматова драма, поред евидентне гротеске и саркастичног хумора, открива снажне мелодрамске моменте базиране на пожуди, завођењу и освети. Са једне стране, она је сатира која конзумеристичко друштво показује у свом најбруталнијем издању - напетост обрачуна између два главна лика налик је дуелима из вестерна (сетимо се „Двобоја под сунцем“). У исто време, симфонијски склопљена и стално присутна оркестрираност групних призора, као и елегични крај драме написан у стиховима, нуди могућност упливавања у домен музичког театра. Без обзира на жанр, неке чињенице остају непромењене. Ликови су ухваћени у безнадежним ситуацијама. Узалудно покушавају да побегну од реалности. Уплићу се у завере или у теорије завере. Искоришћавају једни друге или и сами бивају искоришћени. Диренматова Клара Заханасијан, коју писац пореди са Медејом, у себи носи гнев жене коју је мушкоцентрични систем искористио и одбацио. Због тога што је веровала у љубав, у слободу, у правду. Баш као и у случају Лоле Монтез, историјске фемме фатале, о чијој судбини пише Милош Црњански у свом роману “Кап шпанске крви”. Диренматова фиктивна фемме фатале, Клара Заханасијан, не жели да се преда без борбе или без остављања свог трага. Споменуте јунакиње су, свака на свој начин, у сталном сукобу са стереотипним ограничењима. Оне су против улога које им се намећу или против онога што се од њих очекује само због тога што су, ето, жене. Уместо бирања лакшег пута, који подразумева ћутање, послушност и саживљавање са датим околностима, бира се пут који је тежи. Говорење истине често је највећа пустоловина - говорио је Диренмат. Сведоци смо тога да плаћање те цене данас уме да буде скупље и од самог живота.“