У наредних месец дана љубитељи ликовне уметности могу погледати изложбу радова „У лавиринту сећања“ младог уметника Давуда Турковића (1995) којом је, према речима Марка Ђурића, вишег кустоса, историчара уметности и затворена излагачка сезона у Народном музеју Ужице. Изложбу је 16. децембра отворила Весна Аћимовић Панић, чланица Уметничког савета Музеја.
Највећи број изложених радова су минијатурна уља на папиру и картону, а остатак су примерци дигиталне графике. Како сам аутор наводи, то је један део опуса који је стварао на мастер студијама када је почео да се бави и минијатурним форматима. Полазна тачка и инспирација за ове радове било је уметниково детињство кроз личне фотографије.
-Мој отац се бавио фотографијом па сам доста њих користио за полазну тачку за моје радове. Тежио сам да неке њихове вредности, на пример, композицију, пребацим на платно и да кроз свој ликовни израз добијем ове слике које сам изложио – каже Турковић.
О свом опредељењу према малом формату, између осталог је рекао:
-У историји уметности били су ми занимљивији сликари као што је Бонар. Мали формат је некако интиман, доживљавам га као неку приватну вредност иако их излажем да сви виде. Није то свакидашње, посебно што живимо у времену када се у први план ставља монументални формат. Мислим да је битније да сликарство буде монументално, а не формат на којем је представљено.
Турковић у стварању, што и сам наслов изложбе говори, почиње од својих сећања и жели да представи моменте које је запамтио. А кроз ову његову представу, посматрачи се сећају свог живота. Турковић каже да ће наставити да се бави овом темом, али, можда само кроз неки други ликовни израз.
-Све је променљиво. Све зависи од тога шта гледамо, читамо, са ким се дружимо. Сад сам тренутно у окружењу да имам времена да се бавим собом и надам се да ће то тако и остати – наводи Турковић.
О изложеним слика Давуда Турковића, Кристинка Селаковић, историчарка уметности, наводи у тексту за каталог који прати изложбу: „На веома тих и суптилан начин, помало сетно, приказује себе и своју породицу. То су углавном портрети најближих, али често без јасних црта лица, јер сећања бледе на те прошле дане и на оне којих више нема. Портрети нису јасно дефинисани, а опет су препознатљиви... Често своја мала платна заборављених сцена детињстав поставља тако да се могу посматрати као концептуална уметност где их повезује неки наратив или сам след догађај који се на сликама приказује.
Слике Давуда Турковића нам говоре да и мале, интимне слике умеју да нас усреће, обрадују док нас враћају у прошлост оних безбрижних приказа из детињстав. Сваки уметник има свој пут у тражењу инспирације, а за Давуда је то лавиринт сећања. Слике које настају тако добијају савремени печат и у исто време су најискреније представљање публици која посматра и доживљава његова дела.
Давуд Турковић који се бави фигуративним сликарством, основне студије завршио је на Државном универзитету у Новом Пазару, а мастер студије на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу на одсеку за сликарство. Тренутно је на докторским студијама на Факултету ликовних уметности у Београду под менторством проф. Радомира Кнежевића. До сада је приредио пет самосталних изложби и учествовао је на многим бијеналима и колективним изложбама. Члан је УЛУС-а, СУЛУ-а и НУЛУС-а. Ради као асистент на Интернационалном универзитету у Новом Пазару на одсеку за уметност.
Текст и фото: Рада Поповић
Učitavanje komentara...