Генерације у Наранџићевој задужбини

Темељ прве школске зграде и образовања у Ужицу постављен је захваљујући задужбинару Илији Наранџићу

Задужбине су трајан поклон приватне имовине или доброг дела, које задужбинар завештава, за остваривање друштвено корисних циљева, на начин како је он то сам замислио. Зато је циљ сваке задужбине да се њеним правилним коришћењем и управљањем остварују циљеви и жеље задужбинара, да се вредност очува током дужег времена, али и да се тако задужују они којима се задужбина оставаља да о њој и брину.У Србији највише задужбина је из 19 века и оне су трајно сведочанство о богатству појединаца и њиховој доброти. Један од највећих ужичких добротвора је трговац Илија Наранџић. Прву школску зграду град је добио захваљујући њему пре 140 година, далеке 1884. године. Генерације ученика стекле су образовање у овој школи која носи име Прве основне школе краља Петра Другог. О животу Илије Наранџића, једног од највећих ужичких добротвора и првој школској згради за „Вести“ говори Никола Бацетић, наставник историје и аутор изложбе поводом јубилеја Прве основне школе краља Петра Другог.

-Илија Наранџић рођен је 20. јула 1804. године у херцеговачком селу Грбеши близу Требиња, од оца Васиља и мајке Стане. Детињство је провео у родном селу. Рано је научио да чита и пише, што је за оно време била реткост. Он је као разборито сељачко дете, одрастајући у близини манастира Дужи, учио слова од калуђера и манастирских ђака. Пошто је стекао основну писменост, Наранџић одлази у Требиње где је научио вештину кројења сукнених одела. Српски књижевник и академик Милан Ђ. Милићевић у „Поменику знаменитих људи у српскога народа новијега доба“ из 1888. наводи да је „млади Наранџић био особито вешт у кројењу и шивењу женских зубуна и мушких тозлука“. Након изученог заната и стеченог почетног иметка Илија је једно време провео у Сарајеву где се бавио трговином -наводи Бацетић. У Ужице Наранџић се доселио 1837. године и отворио дућан. Куповао је некретнине од муслиманских породица које су напуштале Ужице, али и од Срба. Од удовице сердара Јована Мићића је откупио кућу и механу са плацевима у вароши. Неколико година пре Наранџићевог досељења у Ужице, прецизније 1829, за „учитеља вароши ужичке“ именован је Милутин Будимировић. Будући да није постојала школска зграда, настава се одвијала по приватним кућама и кафанама. Испрва је „Будимировићева школа“ била смештена у хану војводе Демира, устаничког првака и угледног Ужичанина. Илија Наранџић је био зачетник књижарског рада у вароши. Уз његово име неретко је стајала одредница “љубитељ књижарства и просвештенија”. Помагао је културним и просветним установама у вароши, као и сиромашним ђацима и ткаљама које су са муком зарађивале за живот. Али, додајмо и да не постоји ниједна његова фотографија-наводи Бацетић. Савременици су се сећали да је Наранџић „читао књиге кад год би слободна времена имао“ и да су га мештани, посебно Турци док су живели у Ужицу, сматрали за ученог човека. Када би се ко нашао у дилеми, често је упућиван речима: „Иди, питај Наранџића, ако ни он не зна казати, други ни толико!“ Младим људима Илија је често саветовао: „...за оне паре што дајеш за дуван купи књигу, па се разговарај са паметнијима од себе...“ О угледу Наранџића сведочи чињеница је баш он предводио делегацију ужичких посланика са захтевом Народној скупштини да турска војска испуни раније преузету обавезу и напусти град. Поменуто је било важно због честих инцидената који су се догађали између турских војника и хришћана. Беседа поменуте делегације је прочитана 1861. на Преображенској скупштини.

-Предосећајући близину последњег часа, Наранџић је 28. марта 1869. године саставио тестамент којим је сву имовину и то куће, механе, плацеве, грађевински материјал, робу, вересију, складиште ракије, оружје, покућство, накит и скупоцени џепни сат претворио у новац. Највећи део, око 6.000 дуката, наменио је за зидање ужичке школе, и то „од тврдог материјала“. Остатак је определио требињској и цетињској школи, манастиру Дужи и својим сестрама. Толико је Нараџић желео да школа буде трајна да је тестамент допунио „ако завештана добра не досегну толико, за остатак да се ускрате остали аманети“.  Умро је убрзо након што је изразио последњу жељу-истиче Бацетић. Због великог угледа покојника председник ужичке општине је послао молбу министру просвете и црквених дела да дозволи да се Наранџићу ода посебна посмртна почаст уз присуство ђака основне школе. Погребу је требало да присуствују професори и ђаци ужичке реалке.

После Наранџићеве смрти Србија је била оптерећена ратовима за ослобођење и сложеним догађајима који су претходили стицању независности због чега његов тестамент дуго није могао бити извршен. Према одобрењу министра просвете и црквених дела од 22.децембра 1883.године отпочело се са изградњом школе. Радови су брзо напредовали и већ следеће 1884. ђаци ће наставити школовање у новој школској згради, или како су је тада звали „Великој основној школи“, у много бољим условима. Генерације ученика ће стасавати у Наранџићевој задужбини. У њој ће стицати основе писмености, образовања и васпитања. Многи од њих ће постати надалеко познати, на понос родног града и читаве Србије.

Једна од ужичких улица која се налази недалеко од центра града, испод Пашиновца, носи назив по имену трговца и добротвора Илије Наранџића. Треба додати и да је споменик једном од најзначајних ужичких добротвора дуго година био оборен и зарастао у траву на Белом гробљу. Народни музеј Ужице у сарадњи са Градом исправио је ову неправду тако што је подигнут и очишћен споменик. Остаје питање, с обзиром да је школа мењала име, да ли би требало да се одужи свом задужбинару његовим именом? Сведоци смо и да је школа последњих месеци комплетно реконструисана уз помоћ Министарства за енергетику и Града Ужица.

ДОЛАЗАК У УЖИЦЕ Наранџић се 1837. године доселио у Ужице и отворио дућан. Трговао је памуком и рујем. Куповао је некретнине од муслиманских породица које су напуштале Ужице, али и од Срба. Од удовице сердара Јована Мићића је откупио кућу и механу са плацевима у вароши. Стекао је велики иметак који је оставио за зидање школе.

Пројекат „Корак у корак, образовање и задужбинарство“ суфинансира Град Ужице. Ставови изнети у датом пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.