За протеклих више од тридесет година од покретања идеје да се уради овај споменик у Ужицу, ништа није урађено. Удружење Ужичана је платило пројекат који је урадио познати вајар Ото Лого и макету споменика, и он је достављен Општини Ужице током 1991. године, пише Предислав Даничић, војно лице у пензији.
Док сам осамдесетих година прегледао архиву општине Рибашевске у Историјском архиву у Ужицу, нашао сам акт од 16. 1. 1923. године који је упутио Одбор за прикупљање добровољних прилога за подизање споменика изгинулим и помрлим борцима из целог Округа ужичког од 1912–1918. године, у коме пише да је тај одбор формиран још у марту 1922. године, како би се преко председника општина и општинских деловођа и управитеља школа организовала акција прикупљања добровољних прилога за изградњу споменика од народа и да се настоји да се у ту акцију укључи и „мало и велико, и мушко и женско, и богато и сиромашно“, и да свако да добровољан прилог, колико ко може, тако да би се свака душа из округа ужичког укључила и придонела да бар један камичак приложи том споменику. На крају дописа пише да се новац и спискови свих приложника доставе Симу Ст. Јањушевићу, школском надзорнику и председнику Соколског друштва у Ужицу. Како је протекла ова акција, нигде касније нисам пронашао никакав податак.
Деведесетих година командант Зонског штаба ТО Ужице био је пуковник Љубо Марковић, наш земљак из Бајине Баште, а ја сам такође радио у том штабу. Када сам једне прилике у разговору са пуковником Марковићем упознао га са овим текстом, он је предложио да одемо у Општину Ужице и да покушамо, уз њихову помоћ, да реализујемо ову идеју после скоро 70 година, али, нажалост, нисмо наишли на разумевање у општини, под изговором да је то много скупо и да се за то нема пара.
Пук. Марковић био је врло утицајан у Републичком штабу ТО Србије у Београду, а и веома цењен од тадашњих команданата ТО Србије, генерала Славољуба Ђокића, нашег земљака из Пожеге, и договорили су се да заједно оду у Удружење Ужичана у Београду, што су и учинили. У Удружењу су радо прихватили ову идеју и договорили се да се и они, кроз добровољне прилоге својих чланова, укључе у прикупљање средстава, да се уради пројекат споменика, па касније да се преко општине покрене акција прикупљања новца за изградњу. Удружење Ужичана је прикупило средства и обратило се познатом уметнику – вајару Оту Логу. Он је прихватио да уради пројекат, а касније и читав споменик, али уз сугестију да се ураде три војничке фигуре у природној величини, са униформама какве су носили војници током ратова од 1912–1918. године, и да се тај споменик назове „Ужичка војска“. Предложио је да буду три фигуре војника, јер је у Ужицу постојао Четврти пешадијски пук „Стеван Немања“, који је имао Први, Други и Трећи кадровски пук, и сваки од њих је имао другачију униформу.
Удружење Ужичана је платило тај пројекат и макету споменика и он је достављен Општини Ужице током 1991. године.
Пошто је кренуо рат на простору Југославије, ја сам отишао из Ужица, а пук. Марковић је добио прекоманду у Мариборски корпус, а потом у Републички штаб ТО Србије у Београду, прво за команданта за позадину, а затим и за команданта РШТО Србије, и нисмо имали више времена да се бавимо овим задатком.
Одлазим у пензију и посвећујем се споменику „Ужичкој војсци“. Тада сам у неким својим забелешкама пронашао податке око тог споменика, али сам у једном сусрету са Радишом Марјановићем, тада председником Скупштине, упитао да ли он зна нешто о овом споменику, и он ми је рекао да се сећа да је за време његовог мандата 1995. године то било постављено на дневни ред Скупштине, али да није прихваћено због недостатка средстава. Упутио сам писани захтев градоначелници Града Ужица за пријем везано за споменик, али ни после дугог чекања до тог пријема није дошло. Примио ме је тада заменик градоначелника Драгољуб Стојадиновић и том приликом сам га детаљно упознао са проблемима око подизања овог споменика и договорили смо се да проверимо у архиви града Ужица тај пројекат или записнике седница СО Ужице, али ништа од материјала нисмо нашли. Онда сам отишао у Историјски архив Ужице и тражио пројекат, али га нисам пронашао. Писаним путем затим сам се обратио Народном музеју у Ужицу и они су одговорили да се пројекат не налази код њих.
У Народној библиотеци прегледао сам ранија издања „Вести“ и у њима сам у броју из 1991. године пронашао податак да је Удружење Ужичана из Београда прикупило новац од дародаваца, поручило и платило израду пројекта споменика код Ота Лога, да је урађен пројекат за споменик, као и макета која је достављена Општини Ужице, али у каснијим бројевима „Вести“ нема вести о судбини споменика и његовој поставци.
Поред „Вести“, прегледао сам и примерке другог локалног листа „Ужичка недеља“ и у броју из 1977. године пронашао податак који износи тадашњи директор Спомен-обележја Кадињача Никола Гогић и каже да је наведене године приоритет израда споменика „Ужичкој војсци“ и да је рад на њему започет пре седам година и да су до те године урађене две скулптуре, али да за трећу нема пара. Покушао сам и у два наврата да се са председницом Удружења потомака ратника Весном Лучић договорим о укључењу у акцију око подизања споменика. За протеклих више од тридесет година од покретања идеје да се уради овај споменик, ништа није урађено. Мени је циљ, као потомку славних ратника, пошто институције ништа нису урадиле, да као појединац покренем акцију да се овај споменик постави, чиме бисмо се на неки начин и ми Ужичани одужили ратницима који сачуваше слободу, образ и част ужичког краја и читаве Србије.
Предислав Даничић, војно лице у пензији
Učitavanje komentara...