Овде је присутан страх, али и нешто мени страно -немамо колективну одговорност, емотивни фактор који нас гони да заштитимо и себе и друге. Не могу да схватим да неко ко је позитиван на ковид, без обзира да ли има ригорозних контрола или не, одлази у куповину, свесно угрожавајући друге
Сви смо у колективној анксиозности, која је присутна и без епидемије и свих промена у друштву које је она донела, каже др Зоран Димитријевић, неуропсихијатар. Он подсећа да нас страх, ако није добар и не подсећа нас да нисмо свемоћни, може додатно угрозити. Чуди се недостатку колективне свести и воље да се колективно изборимо са заједничким проблемом, уз опаску да је ово време у коме у појединим ситуацијама долази до изражаја изрека да је „човек човеку вук“. Несаница, на коју се многи жале у последње време је, како каже – здраво реаговање на новонасталу ситуацију. Она ће се поново јавити због еуфорије када све једног дана прође, а онда ћемо се поново вратити у свакодневну колотечину. У садашњим околностима, она нам изгледа прилично добро.
Иако је очигледно да нас све мучи осећај неизвесности и различити страхови, често, са стране гледано изгледамо потпуно спокојно. Колико је дугорочно добро то „држање у сили“?
То је само привид. Сви смо свесни ситуације која није сјајна, па и они који се понашају комотно или чак неодговорно. На тај начин људи покушавају да одагнају страх, зебњу или неко друго негативно осећање које је код њих присутно. Ипак смо ми под хроничним стресом већ скоро годину дана. Ова ситуација је пролонгирана у односу на оно што смо очекивали у априлу или мају, када смо мислили да ће све бити прошлост у септембру. Подсвесно, свако од нас је забринут, како за себе, тако и за своје ближње. Нико се не понаша баш у складу са осећањима. Често се понашамо као да нам је све потаман, као да је све у реду. То примењујемо у друштву, породици, колективу у коме радимо, али и у најједноставнијем поздраву са комшијом, и поред маске, у очима видите оптерећеност.
Поред уобичајених, очекиваних реакција, постоје и оне које нису сасвим адекватне. Да ли су неке од њих забрињавајуће?
Осврнуо бих се на период од пре неколико месеци, када није било обавезно ношење маски у објектима или затвореном простору. Било је ситуација да ни људи који су на функцијама или су директно укључени у борбу против епидемије не поштују препоруке. Сада су то обавезне и сви их поштују. Често се каже да смо у борби против невидљивог непријатеља. Није невидљив, постоји, видљив је, овладао је светом и требало је да обједини људе у заједничкој борби против пошасти. Међутим, у први план понекад избија неадекватно понашање. Колега Ивица Младеновић је рекао да су Срби незрео народ. Не бих рекао тако, јер како академик Владета Јеротић каже - не можемо за некога ко има 30, 40, 50 година рећи да је незрео, већ је заостао у развоју. Сагласан сам са тим, јер се појединци и одређене групе људи понашају у тој мери неадекватно, да морамо да се запитамо зашто је то тако. Питамо се да ли се то ради намерно или из страха. У ратовима се много гинуло јер су људи имали чудне реакције због страха. Овде је страх присутан, али је присутно и нешто мени страно. Немамо колективну одговорност, немамо емотивни фактор који нас гони да помогнемо једни другима и да се понашамо друштвено одговорно, да тако заштитимо и себе и друге. Не могу да схватим да неко ко је позитиван на ковид, без обзира да ли има ригорозних контрола или не, рецимо одлази у куповину, свесно угрожавајући друге. Не могу да схватим да неко захтева дружења и да се намерно окупља. Наравно да нам то свима прија, али је јасно да за такво понашање није добар моменат. Мислим да је на површину испливала она пословица „човек је човеку вук“. Покажимо солидарност. Непоштовање мера, неношење маске, непоштовање изолације ако си болестан, намерно организовање забрањених дружења угрожава људе око нас. Изашао сам и видео да је град облепљен најавама за репризу дочека Нове године, а на њима је певач чији је отац преминуо неколико дана раније. Познато је да је у тешким ситуацијама, ратовима, епидемијама, увек било оних који су хтели да зараде на невољи других.
Изгледа да је једна од најчешћих реакција на хронични стрес несаница?
То је здраво реаговање на новонасталу ситуацију. Сви смо у колективној анксиозности, која је присутна и без епидемије. Она је ту када имате ишчекивања на послу, када вас чека важан задатак или се суочавате са проблемима у породици. Анксиозност је природна и припрема нас за различите изазове. Између осталог, огледа се и у поремећају спавања, напетости, нервози. То значи да несаница у овом тренутку није последица тога што се нисмо уморили у току дана, већ је последица подсвести и јаког супер ега, који потискује оно што би иначе изашло на површину, а то је велика доза страха. Проблем треба покушати решити природним путем, читањем књиге, гледањем телевизијског програма, али - нипошто оног који се бави епидемијом или неким стресним темама. Чињеница је да је несаница тренутно проблем великог броја људи и дозволићу себи да их посаветујем да не узимају седативе, јер она је последица здраве личности, која на тај начин реагује. Рекао бих да око 70 посто људи има неки поремећај, односно – нервозу, губитак апетита, анксиозност. Ономе ко је волео да чита књиге, сада то можда не прија, нема доброг сна на који смо навикли... Када све ово прође, очекује нас еуфорија и поново несаница, а онда ћемо опет ући у колотечину нормалног живота.
Као решење се намеће избегавање превелике информисаности, односно праћење свих расположивих информација које медији презентују?
Пратећи западне медије и све што се дешава у свету, као психијатар могу да кажем да је апсолутно тако. Медији су увек добродошли да помогну у свему што се дешава, а у оваквим ситуацијама имају велику улогу. Међутим, превише смо засути причама којима се понекад приступа дилетантски. Дакле, потребни су дуготрајни планови и програми, а не свакодневно затрпавање различитим информацијама. Мере које би се доносиле на два, три месеца, уз праћење резултата би омогућиле људима да се не затрпавају информацијама. У околностима у којима ми живимо, људи су приморани да свакодневно гледају информативне емисије, јер сваки дан добијамо нове податке, углавном негативне. То чини да људи понекад, да употребим пежоративан израз – слуђено прате шта се дешава. Како је рекао директор Народног фронта у Београду, у новембру су имали 670 порођаја. Лепо је питао – зашто неки дневник не почне тим податком? Тек онда саопштите остале информације. Да ли се неко запитао зашто у овом времену не постоји никакав програм за децу на телевизији. Немамо програм који ће да релаксира децу која онлајн уче, брину за оцене, а онда још добијају и оне свакодневне информације намењене одраслима. Мој унук стално прича о болеснима и умрлима, а са њим би требало да разговарам о неким лепим садржајима, који би требало да буду омогућени деци. Примера ради, ви као медијска кућа, увек сте били укључени у праве активности, свеједно да ли говоримо о борби против наркоманије, епидемији, поплави... давали сте праве информације од компетентних људи који су знали како да кажу праве ствари, а да никога не оптерећују нити да стварају панику.
Пред нама је нова година, као и различита очекивања од ње, али и самог дочека, који неће бити уобичајен. Како савладати те неизвесности?
Страх је примарна емоција која је код нас присутна генетички. Урођена је и има важну улогу у избегавању претећих ситуација. Сигурно да код свакога, од марта до данас постоји латентан, прикривени страх. Код неких људи је и изражен. Ако је страх позитиван, такав да нас омете у томе да мислимо да смо омнипотентни, да можемо све и да нам се ништа неће десити, онда је добар. У супротном, морамо да се запитамо шта је са нама. Нове године ће бити, а скоро 80 посто људи је дочекује у кругу породице. Породице су ту. То је важно. Знамо да масовна окупљања доводе до тога да се овај вирус брзо преноси. Смртност од короне је 0,26 посто, али је велики број заражених оно што доводи до тога да неће имати ко да ради у предузећима, да нећемо имати довољно здравствених радника на гинекологији, интерном, ортопедији, хирургији, па ће људи и због тога страдати... Ако будемо паметни за дочек Нове године, биће боље. Хајде да у марту, априлу изађемо на тргове и прославимо превазилажење заједничког проблема. Ко воли себе и своје најближе, урадиће тако. Међутим, опет се позивам на Владету Јеротића, мислим да та свест није довољно присутна и то не само код нас, већ и у целом свету. Шта мислите, зашто је једна Немачка затворила све до 8. јануара, због економије или зато што воли свој народ? Једноставно, још у октобру смо требали да знамо да уобичајених дочека Нове године неће бити и били бисмо спремни и на то. Дакле, нова година ће доћи, али јапанска пословица каже: „Против невоља се бори умом, а не сузама“. Управо сада, против пошасти морамо се борити знањем.
Učitavanje komentara...