-Ја сам рођени Ужичанин на привременом раду у Београду. Сигурно ћу се вратити у свој крај када се заврши моја професионална каријера. Највећа ми је част уколико могу да помогнем својим суграђанима, истиче др Недељковић.
Ужичанин др Жарко Недељковић најмлађи је специјалиста у Служби интервентне неурорадиологије Клинике за неурохирургију Универзитетског Клиничког центра Србије. У разговору за „Вести“ истиче да је имао част да му проф. др Даница Грујичић, министарка здравља није дала да напусти своју земљу и оде у иностранство да ради, указавши му прилику за запослењем на Унивезитетском Клиничком центру Србије. Сада као специјалиста част му је и привилегија што у тиму научног саветника примаријуса др Ивана Вукашиновића, интервентног неурорадиолога. Др Недељковић рођен је 1991. године у Ужицу где је завршио је природно-математички смер Ужичке гимазије као носилац Вукове дипломе, а затим Медицински факултет Универзитета у Београду са просечном оценом 9.90, на клиничким предметима 10.0. Мајка му је била здравствени радник тако да је медицина била природан избор.
Зашто сте одабрали интервентну неурорадиологију?
- Интервентна неурорадиологија је млада грана медицине која је супспецијалистичка грана радиологије. То је посебна грана и њом се бави мали број људи у свету. Важно је што се на тај начин интервентно неурорадиолошки могу третирати различите ствари у глави, кичменом стубу односно кичми. Тако се могу решавати и мождани удари хеморагијски односно крварења или исхемијски мождани удари када тромб зачепи крвни суд, па се од неког лошег статуса може доћи до излечења и повратка нормалном животу.
- Интервентна неурорадиологија као терапијска процедура кренула је са радом 2007.године у Клиничком центру Србије. И моји учитељи су морали да иду у иностранство да се обучавају тако да сам и ја имао ту срећу да будем препознат од стране својих ментора. Имао сам прилику да учим од професора у Швајцарској, Италији, Француској, Немачкој. То је високо софистицирана технологија која је неопходна и не може да се ради у класичним ангио салама. И материјал је високо софистициран реда величине у милиметрима, мек је и са њим мора пажљиво да се рукује, јер милиметарски покрет који је неплански урађен може пацијента да уведе у ризик. То су ствари које се раде у реалном времену и у сваком моменту знамо у ком смо крвном суду у глави или кичми и на тај начин се третира пацијент. Постоји програм са планираним пацијентима који нису крварили и за такве пацијенте можете да направите план, а са друге стране постоје пацијенти који су примљени су у Ургентни центар и морају бити збринути на време. Пре било какве интервенције пацијент мора имати конзилајарну одлуку наше Клинике када се одлучује да ли је индиковано третирати анеуризму и ако јесте, да ли то треба учини неурохируршки или интервентно.
Са чим се најчешће сусрећете у свом раду?
- Углавном то су мождани удари који могу бити исхемијски, односно тромбови и они су у 85 одсто случајева а остало су хеморагијски односно крварења у глави. Интервентна неурорадиолија сарађује са неурохирузима и неуролозима. Са неуролозима радимо исхемијске мождане ударе и ти пацијенти се после прате на неурологији. На Клиници за неурохирургију третирају се пацијенти примљени преко Ургентног центра који долазе у ангио салу и они се прате на Клиници за неурохирургију УКЦС. Тај мултидисциплинарни приступ неуролога, неурохирурга, анестезиолога, интервентног неурорадиолога касније и физијатра и представља један уигран тим, али не смемо заборавити ни велики значај медицинских сестара, техничара, анестетичара... Толико су сви обучени да најчешће и сестре препознају погоршање код пацијента.
Колика је учесталост можданих удара?
- Мождани удар је први узрок смртности код жена у Србији. А наша земља је и на неславном другом месту по броју кардиоваскуларних болесника у Европи, које су први узрочник настанка можданог удара. Зато је веома важно да се поред онколошких скрининга жене подрвгну и кардиоваскуларном скринингу. Поражавајуће је да све већи број младих жена доживи мождани удар од којих једна трећина преживи, друга остане инвалид, а трећа умре.
- Постоји више фактора, на пример, данас људи пуно седе, раде од куће, не крећу се, не подвргавају се прегледима, мало имају физичке активности и здравог начина живота, под стресом су јер раде под притиском....Суштина је да мора да се води рачуна јер је старосна граница померена ка млађој популацији, док је раније мождани удар био болест старијих људи.
Да ли бисте још нешто издвојили?
- Желим да се захвалим директору Клинике проф. др Милошу Јоковићу који као директор Клинике за неурохиругију УКЦС води Клинику на прави начин, као прави руководилац и мом ментору примаријусу др Ивану Вукашиновићу, интервентном неурорадиологу, који је после примаријуса др Бранка Прстојевића кренуо у ову процедуру..
Да ли бисте отишли из Србије и радили у некој другој земљи?
- Немам намеру да одем јер не само да сам локал патриота, већ волим своју отаџбину. Ужице много волим, то је посебан град са душом, са својим ерским духом од хумора до досетљивости, оштроумности. То се препознаје код људи. Није ствар само нешто знати и умети већ имати и ту урођену црту која проговара из вас када вам је најпотребније, а најмање се надате.
У лечењу можданог удара и пуцања анеуризме односно проширења на артерији мозга новом методом ендоваскуларног третмана приступа се преко артеријских крвних судова кроз рез на препони, руци, врату. То су интервенције које на комфоран начин реше јако озбиљан проблем код пацијента. Поред тога анеуризме могу да буду и некрвареће и некада пацијент случајно то открије, на пример, код неспецифичних главобоља. Људи онда почну да паниче јер прочитају на интернету да је то „темпирана бомба“ у глави. А постоје и гигантске анеуризме које се понашају као тумор. За све случајеве не постоји формула већ постоји персоналозовани приступ пацијентима јер све зависи од више фактора. Са друге стране су исхемисјки мождани удари који се, уколико је то могуће, и у златном сату могу решити механичком тромбектомијом.
ПРЕВЕНТИВА МОЖДАНОГ УДАРА
Неопходно је радити превентивне скрининге од обичне крвне слике, до колордоплер каротида зато што се тада може видети нешто што може бити окидач. На пример, да ли ће се тром откачити и запушити неку артерију, то је јако битно јер онда од можданог удара спашавамо и мушкарце и жене. У супротном то постаје и болест породице јер пацијенти могу да остану непокретни, а све то је могло да се превенира и излечи.
ИНТЕРВЕНЦИЈЕ ПО НЕКОЛИКО САТИ
Неке интервенције могу да трају сат, а неке по 7-8 сати. Поред тога што носимо оловне кецеље у ангио сали, ми смо изложени и директном дејству јонизујућег зрачења. Наравно да постоје мере за заштиту од јонизујућег зрачења, али код дугих интервенција по завршетку можете да се осећате и као да имате симптоме грипа.То је тежак и исцрпљујући посао, тако да на један начин штетимо свом здрављу да бисмо помогли другима.
Učitavanje komentara...