- Свако заокружено истраживање и научно сазнање о историји Ужица обогатиће и знања из националне историје, у којој овај град има изузетно важно место -истакао је за „Вести“ др Немања Девић, историчар Института за савремену историју у Београду.
Ко хоће да сретне аутентичне, срчане Србе, мора да дође у Ужице. Али поред тога, ми историчари везани смо за овај крај и због богате историје града, коју на достојан начин представљају наше колеге из музеја и архива. Конкретно, Историјски архив Ужице је међуопштинска установа, па су у њему похрањени документи и из околних општина. За неког ко се бави савременом историјом и анализом Другог светског рата, он је незаобилазна адреса за истраживање. Томе треба додати и богату издавачку делатност архива, његов часопис, низ културних догађаја и округлих столова које ова установа организује и иницира. Директор архива господин Жељко Марковић показао се и као добар домаћин, па догодине са колегама из архива и Института за савремену историју у Београду планирамо и одржавање једног научног скупа везаног за године које представљају српске вододелнице у 20. веку – 1941. и 1944. годину.
По вашој оцени шта је најупечатљиве чему бисмо требали да посветимо пажњу у историји Ужица?
Као неко ко се бави савременом историјом, рећи ћу нешто о темама за које би требало да будем компетентан, а изузетно је важно спознати улогу и значај Ужичана у ратовању Дринске дивизије у Првом светском рату; ратне губитке и последице које су се осетиле након 1918., потом развој града у периоду Краљевине Југославије, још једном темељно проучити искуства из ужичког краја током окупације и грађанског рата 1941-1944., послератну репресију и комунистичке злочине, али и развој града у времену социјализма. Теме из свакодневног живота, културе, духовности и економске историје нису ништа мање значајне. А свако заокружено истраживање и научно сазнање о историји Ужица обогатиће и знања из националне историје, у којој овај град има изузетно важно место.
Недавно сте говорили и на промоцији књиге „Тежина заклетве“ Дејана Ђерића и о жртвама које из 20.века нисмо пописали? Шта нас спречава?
Дејан Ђерић је урадио изузетно важан посао око истраживања Другог светског рата на простору Ужица, али оно што је посебно вредно у његовом раду јесте читуља са именима жртава рата без обзира ком покрету да су припадали. Треба нам што више таквих или сличних истраживања у Србији и то је основни мотив зашто сам лично подржао и Дејанов и рад читавог низа истраживача који раде на сличним пројектима, иако многи од њих нису историчари. Изван свих идеологија, осамдесет година након рата морамо да уважавамо жртве, да их попишемо и чувамо у сећању. Не због њих, него због нас, и не ради прошлости него искључиво због будућности. И да бисмо из тегобне историје извукли некакве поуке, које се за 1945. годину могу свести на следећу: никад више брат на брата. Пред нама као народом су велика искушења, и то би требало добро упамтити у ма каквој врсти будућих политичких подела. Нажалост, у време комунизма таква порука није била исписана ни на једном спомен обележју, нити се ма ко од домаћих руководилаца понео чојствено према својим пораженим противницима и створио нешто налик на Долину палих коју имамо у Шпанији. Али да не сваљујемо кривицу само на комунисте, ми смо просто народ који није памтећи, и који своје хероје неретко одбацује. Често само зарад љубави других. Недавно сам гледао представу "Књига о Милутину" и освежио сећање на то велико књижевно дело из 1980-их. И могло би се рећи да у свима нама у већој или мањој мери живи чича Милутинова прича. Међутим, ту треба поставити питање је ли Милутин заиста победник, или пак трагични јунак…
Из вашег доктората о партизанском покрету 1941.године у Србији, шта бисте издвојили из историје Ужица?
Издвојио бих ново читање догађаја у такозваној Ужичкој републици. Кажем такозваној, јер је то појам који је комунистичка историографија, а онда и шира јавност, усвојила тек од 1960-их година. Кроз откривање нових извора, али и ново читање (са новим питањима) старих докумената и записа, постављена је нова хронологија догађаја о првим данима грађанског рата, што је изузетно важно и за разумевање узрока рата на тлу читаве Србије. У Ужицу су заправо ти сукоби надрасли локалне зађавице и претворили се у трајну линију раздвајања на четнике и партизане. Анализирани су из дана у дан први партизанско-четнички сукоби 1941, формирање револуционарних власти, али и револуционарни терор и први пут у историографији указано је на биланс свих тих сукоба, уз прецизан број жртава у Крчагову и на Капетановини.
У сусрет Ужице - престоница културе 2024.године који ће бити ваш допринос?
Мислим да су Ужичани озбиљно схватили значај овог догађаја, а директор Историјског архива са сарадницима амбициозно је приступио низу активности, од којих поново морам да издвојим научни скуп и издања која се припремају. Пробаћемо да дамо нове научне интерпретације о првој години окупације и грађанског рата, а онда и године која је означила и крај окупације, али и зенит грађанског рата.
Још док смо били студенти, професор Љубодраг Димић указао нам је да је српска историја један велики континуитет дисконтинуитета. Династичке, политичке и идеолошке промене, у нашим крајевима интензивне у веку који је за нама, увек су носиле и нове интерпретације историје. Кад причам о томе, увек ми је на памети слика табле са натписом улице где радим (Дечанске), која је за 120 година мењала назив шест пута – у свакој генерацији изнова. То је посебно постало драматично након 1945.године, када је наша историја изврнута наглавачке. Сада, када покушавамо да тај угао бар мало променимо и вратимо се српским стајним тачкама, неке колеге нас препознају као ревизионисте.
С обзиром да је актуелан серијал о Александру Ранковићу, његов лик и дело оставили су свој печат и у Ужицу. Шта је вама као историчару најзначајније, а како коментаришете да су његове заслуге највеће за изградњу Трга партизана?
Ниједна историјска личност, поготово у драматичним процесима, не може да се сагледава црно-бело. Али с обзиром да је у серијалу о Ранковићу он приказан искључиво ружичастом бојом, остаје ми да проговорим нешто и из другог угла. И да га, без обзира на евентуалне заслуге за развој града, означим и као човека који је, уз помоћ Слободана Пенезића Крцуна, и 1941. и 1944.године и у самом Ужицу, али и у читавој земљи руководио масовним ликвидацијама противника и политичких неистомишљеника Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Ратни злочини као што је познато не застаревају и уколико желимо да се приближимо објективној ратној слици, мораћемо и да се оградимо од личности као што је био Ранковић. Личности дефинитивно занимљиве судбине и динамичног живота, али од чијег рада и данас осећамо последице на својој кожи.
С обзиром да припадате млађој генерацији историчара на чему инсистирате и које су ваше поруке?
Скоро сам пријатељима у шали рекао, уместо братства и јединства – братство и сестринство. А то значи обнављању саборности и стављању духовности на високо место у хијерархији вредности. Следствено томе, и одступање од троглаве аждаје нашег времена: глобализма, материјализма и индивидуализма. Ипак, ово је само моје лично виђење, а пут до сазнања сваког младог човека је индивидуалан.
Učitavanje komentara...