После претрпљеног можданог удара остао је непокретан и потпуно слеп, али је снагом воље и уз помоћ својих ближњих успео да се опорави као својеврсни медицински феномен. Наш суграђанин Милан Милановић је крајње инспиративан пример како је наизглед немогуће понекад оствариво. Суочен са ужасавајућом ситуацијом, није престао да се бори и нада.
С обзиром на дуготрајан уреднички стаж који је претпостављамо био бременит стресним ситуацијама, да ли је још нешто у начину живота могло представљати ризик за мождани удар који сте доживели пре две године?
С ове временске дистанце могу потврдити како апсолутно није постојао макар предзнак потенцијалне опасности или симптома који би указивали како ми је здравствено стање угрожено. У прилог томе говори и чињеница да за 24 године радног стажа један дан нисам провео на боловању. Као исконски антиалкохоличар и умерени конзумент никотина, избегавао сам све потенцијалне узрочнике нарушавања здравља. Период од четрнаест година које сам провео као главни и одговорни уредник локалног листа, заиста није обиловао стресовима који би се могли окарактерисати као опасни у поређењу с неким другим професијама. Далеко од тога. Својевремено сам напустио ту делатност услед личне спознаје како је изгубила свој ранији смисао, не због креативне или емоционалне исцрпљености. И без једне бабе ради пијац...
Шта је било пресудно за медицинско збрињавање у вашем случају, близина медицинске установе или нешто друго и шта вам је спасило живот укључујући и оперативне захвате?
Два месеца након мог педесетог рођендана, отпутовао сам с нашим сином који је требало да обави одређене административне формалности након успешног положеног пријемног испита за захтевну академију у Београду. Без макар и назнаке стреса или умора, изгубио сам свест. Екипа хитне помоћи се створила у тренутку и превезла ме у Ургентни центар који се налази у непосредној близини. Установљена је дијагноза субарахноидална хеморагија настала као последица спонтане руптуре анеуризме. Поједностављено, у питању је било пукнуће крвног суда у мозгу, услед урођене аномалије која није могла бити откривена. Према речима стручних, смртност у таквим околностима је око 80 одсто. Оперативним путем је емболизована анеуризма, а седмог постпроцедуралног дана испољила се деснострана хемипареза услед крварења испод паучинасте можданице. Као последица, оба десна екстремитета су ми остала парализована, без могућности контроле и било каквог осећаја.
Колико је трајала кома и са чим сте се суочили изласком из ње? Како се психа носила са болним сазнањима и текао опоравак?
Лично свега тога нисам ни био свестан, јер сам се налазио у коматозном стању и тек након пуних дванаест дана сам се пробудио у болници у врло чудним околностима. У тоталном мраку, десну руку нисам осећао, као и ногу од кука наниже. Замолио сам да макар укључе светло како бих видео у каквом сам стању, али сусрео сам се са најгорим могућим одговором како је оно укључено...Крв из мозга је отицала у очне дупље, тако да је наредна последица било њено сушење и таложење, што је допринело обостраном губитку вида! Уз то, мој говор је био потпуно неразговетан и с напором бих успео да овладам чак и најједноставним речима. Суочио сам се с чињеницом да сам непокретан, потпуно слеп и готово нем. У трену сам изгубио сва својства која су ме красила читавог живота, у статусу особе која не може чак ни да једе без туђе помоћи. Од испуњеног и срећног човека до практично биљке у инвалидским колицима која носи пелене за одрасле.
Породица је била велики ослонац, али и ваши пријатељи...
Отпуштен сам из болнице на кућни опоравак, па је уследио суочавање са реалношћу. Моја супруга и кћерка су ревносно спроводиле једну по једну фазу побољшавања стања. Најпре су ме придржавале покушавајући да овладам ходањем, а тешко је речима описати какав је то био напор, јер сам десну ногу осећао као да је мермерна греда дужине неколико метара, а приде сам био лишен вида. Сазнавши шта ме је снашло, мој амерички пријатељ Џон Биби је у духу исконског Ротаријанца уплатио за наше услове пристојну суму новца на мој рачун, уз једномислену поруку: "Wхере ис тхе бреатхе, тхере ис тхе хопе"! Та мисао ми је постала идеја водиља и нада како ћу упркос свим проценама успети да се вратим.
Како је текла следећа фаза опоравка?
Наредна фаза опоравка је био једномесечни боравак у специјализованој бањи, где је требало да повратим функцију корачања и ојачам одузету руку. Предвиђене јутарње вежбе у склопу терапије нису давале никакве резултате, па сам спас потражио у ирационалној солуцији. Наш Ужичанин Драган Спасић се задесио у истом лечилишту након тешке повреде кичме, паралитик у инвалидским колицима. Пошто он види, предложио сам да постане моје очи, а ја његове ноге и руке. По јулској врелини и сунцу, сваког поподнева после ручка бих ја упорно и доследно гурао њега у колицима, док је он гласом усмеравао смер нашег кретања. Уз такође Ужичанку Весну Совтић која се опорављала од можданог удара, чинили смо тројац сабораца који је том методом допринео да доведем десно стопало и шаку у готово оптималностање. Када су ме чланови породице посетили, једноставно нису веровали да сам у нашој режији успео оно што специјалне терапије нису. Као Конан у истоименом филмском остварењу, упрегао сам се и снагом воље остварио готово немогуће.
Како су се ваша воља и медицина побринули да и дословно прогледате?
Дошао је ред да се покуша повратак вида. Тада ми је на раме слетела добра вила у обличју моје пријатељице из ране младости Весне Јовићевић, која је сада признати офталмолог у иностранству. Одлучна да помогне, захваљујући свом ауторитету обезбедила је мој пријем код свог колеге светски признатог хирурга у тој области. Извршене су ми четири комплексне операције на очима, под локалном анестезијом, а најзахтевнија је трајала готово четири сата. Стручним речником, спроведена је Витрецтомиа виа парс плана, као и ЕРМ пилинг јер је утврђен тотални хемофталмус. Те моје операције су постале тема једног његовог научног рада приказаног на светском научном скупу офталмолога у Лас Вегасу, а резултат је био изнад свих очекивања. После уклањања завоја, прочитао сам натписе на новчаницама и кутијама цигарета, исписане најситнијим могућим словима! Од пубертета сам услед кратковидости носио корективне наочари диоптрије минус 2,5, а након специјалистичких прегледа утврђено је да сада видим у параметрима 10/10 на оба ока и без потребе за корекцијом. Још једно чудо и медицински феномен.
Опет сте на свом радном месту и активни као некада, мада би многи искористили прилику и отишли у пензију. Како сте речи вратили у себе?
Остало је да говор доведемо у прихватљиво стање, јер ми се испољила фонемска афазија уз покушаје аутокорекције. Наиме, чинио сам идентичне грешке при покушајима да одређене речи изговарам, пишем мануелно или куцајући путем тастатуре. Моја лепша половина је проучила материју и отпочели смо процес поновног учења срицањем, примерен не нарочито надареном детету предшколског узраста. Ставила је пред мене сликовнице и књиге с причама намењеним деци нижих разреда основне школе, да по неколико сати дневно наглас читам док сваку реченицу или стих не изговорим без грешке. Осим тога, упражњавао сам свој лични метод стварања писаних садржаја, куцајући до изнемоглости и већ након неколико недеља сам поново објављивао ауторске чланке у специјализованим часописима. Уследио је повратак на мој примарни посао, иако су ми само пар месеци пре тога лекари спремали документацију за одлазак у инвалидску пензију. Одлучан сам да на радном месту пружим и више од својих могућности, јер на тај начин чинимо свет око нас бољим. Стога често цитирам оно што ми је поручио мој прекоокеански сабрат: "Док год има даха у њему, људско биће мора да се бори и нада".
Живимо у времену без идеја, бомбардовани благо речено полуистинама. И медицина се суочава са неверицом од стране великог броја људи. Да ли је кључ вашег опоравка у вери и непоколебљивости када је било најтеже и жељи да као некад шетате руку под руку са дивном плавом женом поред завичајне реке?
Чуда су могућа, само је неопходна снажна воља и помоћ блажених особа. Често ме упитају да ли је било болно током операција, као и фрустрирајуће у периоду тромесечног статуса слепе и непокретне особе. Вредело је вратити се и провести овај кусур од живота између две обале реке Ахерон, управо због оних који су ми помогли и изнад својих могућности када је било најтеже. Родбину нисам могао да бирам, али исконске пријатеље и супругу јесам. О свакоме од нас говоре само два критеријума - од чега и с ким живимо. За последње одело које ће нам обући, џепови су сувишни. На онај свет човек може да понесе само своју савест.
Učitavanje komentara...