Прошло је 26 година од НАТО агресије на Савезну Републику Југославију (СРЈ), али сви који се сећају тог времена до детаља описују догађаје који су обележили наше животе. У „Вестима“ годинама тим поводом објављујемо разговоре са учесницима из различитих области у одбрани наше земље, да се никад не заборави тих 78 дана НАТО агресије 1999. године.
Са Радомиром Ђерићем, сада пуковником Жандармерије у пензији, а током НАТО агресије капетаном полиције и инструктором за борбену обуку, разговарамо о учешћу у ратним дешавањима на Косову и Метохији. Много је догађаја и људи о којима говори, о храбрости наших војника и полицајаца, о паклу кроз који су прошли, о 35. одреду А формације у којој није било погинулих, а чинили су је припадници из ужичког краја... Сећања поново оживљавају успомене на то трагично пролеће, уз стално подсећање на погинуле борце који не смеју бити заборављени као ни њихове породице.
Када је почела НАТО агресија на СР Југославију, где сте били тог 24. марта 1999. године?
То вече 24. марта затекао сам се у Центру за обуку на Тари када ме је високи официр Министарства полиције обавестио да је бомбардована Клиса. Следећег јутра пребацили смо се по наредби Министарства у Митрово поље, где ноћ нисмо смели провести у објектима Наставног центра Полицијске академије већ смо се дислоцирали у оближњи Борјак, на неколико километара од Митровог поља. Трећег дана уследила је поновна наредба да се припадници ОПГ-оперативно потерних група из Новог Сада упуте у матичну јединицу на Косову и Метохији, а ја сам се вратио у Ужице по опрему, да бих се прикључио 35. одреду ПЈП - посебне јединице полиције, где су обучени припадници полиције били велика помоћ у борби са ОВПБМ терористима. Био је то неправедан, тежак рат јер је 19 најјачих сила напало СР Југославију, а ми смо ушли у борбу са њима бранећи нашу земљу на Косову и Метохији.
Које сте послове тада обављали и шта бисте издвојили?
На Косову и Метохији за време агресије командант 35. одреда прикључио ме у састав Команде, тако да смо прошли од јужних обронака Копаоника до северних обронака Шар планине у борби са терористима. Они су били перфидни непријатељи који нису улазили у отворену борбу него су нас подмукло са висинских тачака сачекивали и наносили нам губитке. Ми смо на време кренули са обуком, тако да смо припремљени ушли против НАТО-а и терориста јер су нас свакодневно нападали у свим правцима кретања. Приликом борбе на Бајгори терористи су тражили помоћ НАТО авијације која нас је пратила тако да је све горело за нама, док смо испред њих брзо напредовали и избегавали ударе. Ми смо били обучени и школовани по међународном хуманитарном и ратном праву, а терористи су вешто скидали војничку униформу испод које су носили цивилно одело, па смо се према њима и односили као према грађанима. Наш 35. одред у А и Б формацији успешно је извршавао задатке уз мање губитке. Имали смо погинулих и у другим формацијама које никада не смемо заборавити. Рањене смо извлачили захваљујући тактици коју смо примењивали уз употребу технике. И сада имамо у служби момке који су тада рањени и трпели су ужасне болове због повреда, тако да им се дивим на храбрости. Ми смо основали Удружење ветерана Посебних јединица полиције (ПЈП) које чува сећање на наше припаднике и редовно обележавамо датуме страдања наших бораца, али и прикупљамо хуманитарну помоћ за потребе рањених припадника, њиховим породицама и теже оболелој њиховој деци.
Када се сетите тог периода шта вам је било најтеже?
Тај период се не заборавља, али најтежи су били удари авијације. Ми смо били потчињени оружаним снагама, тако да смо заједно преживели тешке тренутке. У немогућим условима помогла нам је обученост и маскирна дисциплина, јер да смо се невојнички понашали сигурно се нико не би вратио жив. Истичем да смо уз добро обучену тактику примењену на терену то довели на ниво да је најважније да сачувамо људе. Циљ обуке маскирања био је прилагођавање терену, условима и годишњем добу уз коришћење формацијских и природних средстава. Терористи ОВПБМ никада нису изашли линијски, формацијски, него герилски по групама само да нам нанесу губитке, затим да беже и сакрију се. Да смо тада са њима тада рашчистили не би им пало на памет у наредних 100 година да помисле на нове нападе. Ми смо њих војнички поразили, али дошло је до потписивања Кумановског споразума. Нису нас војнички победили, зато то називам отмицом територије Косова и Метохије. То су ми најтежи тренуци у каријери.
Ко је све чинио Посебне јединице полиције из нашег краја?
Наш 35. одред сачињавали су припадници Секретаријата из Ужица (Пријепоља, Прибоја, Бајине Баште, Ариља, Пожеге и Косјерића као и Секретаријата Шабац, Нови Пазар, Чачак, а Б и Ц варијанту попуњавали су исто припадници и војни резервисти МУП-а. Морал припадника према одбрани земље ништа се није разликовао од наших предака у Великом рату, Другом светском рату... У генима нам је та наша јуначка и херојска крв.
Шта бисте издвојили за тих 78 дана НАТО агресије?
Пуно тога има, а најгоре је било када нам припадник изгуби живот, затим када је горела од НАТО авијације велика територија Косова и Метохије и када смо сазнали за Кумановски споразум. Често ми се враћају слике шта се све дешавало. Подсетићу, да је после тога у Копненој зони безбедности са истим актерима била реприза свега што се дешавало током агресије и борбе са терористима.
Где сте се затекли када је потписан Кумановски споразум?
Одлуком Министарства унутрашњих послова извучен сам пет дана раније из Косовске Митровице у Петрово Село да наставимо са обуком ОПГ-оперативно потерне групе Министарства унутрашњих послова из Посебних јединица полиције које су биле нешто обученије од осталих припадника. То се успешно показало у свим тактичким радњама, а у Петрову Селу сваки одред је давао по један број људи од којих смо одабрали најбоље, да би од 250 направили инструкторски тим.
Шта бисте још издвојили из ваше професионалне каријере?
Једном приликом сам изјавио у медијима да сва моја родбина и моји најмилији знају да када бих требао поново да браним земљу, исто бих учинио. То је и наслеђе мојих предака, одликованих ратника од којих сам слушао шта је непријатељ и како се историја понавља. Ја нисам једини који о томе говори. И заиста наш крај је војнички настројен.
Која сте све одликовања добили као припадник полиције?
У редовној служби одликован сам Медаљом рада, затим Орденом првог реда за безбедност, од министра унутрашњих послова награђен пиштољем, а у току радног века три пута ванредно унапређиван. Од Удружења ветерана ПЈП коме припадам добио сам споменицу са мачем.
Како после 26 година гледате на тај период?
Анализе, реконструкције, слике... боли ме у души неправда. Цео живот сам спроводио законитост, али не да ми мира отимање свете српске земље Косова и Метохије, закључио је Ђерић.
Из биографије
Радомир Ђерић био је од 1984-2005. године припадник Министарства унутрашњих послова и са службом је почео у Косјерићу, а затим у Ужицу. Завршио је Вишу школу унутрашњих послова у Земуну и Факултет безбедности у Београду. Обављао је најсложеније безбедносне задатке на граници са Хрватском, Босном и Херцеговином, на Косову и Метохији и на југу Србије у Копненој зони безбедности где је био заменик команданта ОПГ-а Горана Радосављевића Гурија. Како истиче за „Вести“ врхунац његове каријере је начелник Одељења за обуку у Команди Жандармерије, а пензионисан је у чину пуковника.
Učitavanje komentara...