Традиционално мајско окупљање које последњих 10 година практикују на празник Свети Василије Острошки када је слава храма у селу Рибашевина, некадашњи ученици Основне школе “Миодраг Миловановић Луне”у овом селу због овогодишње епидемиолошке ситуације померили су скоро читавих пола године.Стална комуникација коју одржавају захваљујући савременим технологијама и жеља да се сви окупе и уживо евоцирају успомене на детињство и школске дане, није их напуштала ни у време короне.Свесни безбедносног ризика с обзиром да као 75- годишњаци припадају осетљивој популацији одговорност према себи и друговима и другарицама са којима су пре равно 60 година делили ђачке клупе, ниједног момента нису доводили у питање.Од генерације ученика који су школу у Рибашевини завршили далеке 1960. године из клупа изашло је њих 26, а тренутно је 15 живих. На договорено место у планирано време сусрета, стигли су сви “наоружани” маскама и рукавицама. Остале епидемиолошке мере, набавку алкохола и план седења са прописаном дистанцом предузели су иницијатори сусрета Синиша, Миладин, Димитрије и Дивна, који су од почетног договора строго инсистирали на поштовању свих превентивних мера. Неоправдани изостанак са деценијског сусрета генерације уписали су ове године једној школској другарици.Иако су давно изашли из школских клупа, успомене и анегдоте из ђачких дана нису заборавили. Са сетом се сећају школовања у Рибашевини констатујући да данас скоро цела школа има ђака колико је у њихово време било у само једној генерацији. Осим из Ужица и села Лужничке долине где већина живи и на овај генерацијски сусрет стигли су и из Београда, Ваљева, Бајине Баште….
Синиша Лучић, војно лице у пензији који са породицом живи у Београду каже да је са већином школских другова у телефонској комуникацији, а посебно му је драго што је једну другарицу први пут видео после 60 година.
-Разлика у време када смо ми ишли у школу и сада је очигледна, јер је село видно узнапредовало, како инфраструктурно тако и технолошки. Жао ми је што се и поред тога мештани осипају и одлазе у град, где се деца школују и поред новог школског објекта у Рибашевини у коме може да уче 500 ђака. Стара школа је реконструисана у здравствену амбуланту и у библиотеку, а у делу је и канцеларија месне заједнице,- наводи Лучић.
Присећа се да је после завршетка основне школе у време када се градила Југославија са још три школска друга, два месеца био на радној акцији на којој су учествовали у изградњи моста преко Мораве. По повратку их је покојни разредни старешина Радисав Арнаутовић дочекао у центру села са заставом и трубачима.
-Сви смо родом из овог краја. Док смо радили и подизали децу били смо по свету, а сада се део нас вратио у родни крај где уживамо у пензионерским данима, -истакла је Душанка Друловић.
Уз осмех каже да и даље када се чује са друговима и другарицамо ословљава их са дечаци и девојчице.
Нема ништа лепше него долазити у свој завичај, тврди Димитрије Илић који је 50 година живота провео у Београду, а пензионерске дане проводи са супругом у околини Ваљева.
-Кад пођем овамо врло често ме боли глава или имам повишен притисак. Али када дођем овде то престане, као да у овом крају постоји нека натприродна сила, која све то скине -уверен је Илић, коме није јасно да ли је у питању ваздух, природа или субјективни осећај припадности родном селу. Није ми свеједно када дођем овде и видим да је све мање онога што функционише у Рибашевини за разлику од година када је овде радио и мотел и Пошта, када је село било пуно деце. Тужно је што је то бољка велике већине села у Србији, наталитет опада и мени није јасно куда нас све то води?-
-Од последњег сусрета целе генерације који је организован пре 10 година такође у Рибашевини, вечно нас је напустило пет школских другова. Трудимо се да одржимо традицију и да се окупљамо сваке године. Желимо да дамо пример млађим генерацијама да је другарство вечна категорија и да је жива реч најсигурнији сусрет- истакао је Миладин Максимовић.
Присећа се да је у школу у Рибашевини са још неколико другова и другарица пошао у петом разреду након четири завршена на Чаковини. Свакодневно пешачење око пет километара по сувом и топлом времену, као и по киши и дубоком снегу из Гостинице није им тешко падало.
Данас су потпуно друга времена. Родитељи, бабе и деде воде и возе децу до школе. Нама старијима је то мало чудно. Времена се мењају а и угрожена је безбедност деце, тротоари су пребукирани, возачи врло често непажљиви, а деца непажљивија у односу на нас какви смо били, сматра Максимовић.
Поподневно дружење некадашњи ученици школе у Рибашевини посебно ће се сећати по маскама које су по први пут од када се друже морали да носе.
За шест деценија од када су напустили клупе школе у Рибашевини одбацили су све животне маске, положили испите зрелости и завршили радни век. Боравком у природи и уз што мање стреса труде се да што спорије попуњавају здравствене картоне. Зато као састојке рецепт за успешан живот наводе да је неопходно сачувати радост и пријатеље из детињства.
Učitavanje komentara...