ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ- Мобилизација под бомбама

Од 25.марта 1999. године почела је веома обимна мобилизација у Ужицу и тада је позван велики број војних обвезника. Мобилизација је практично трајала све време бомбардовања на попуњавању јединица-навео је Мрђа

О агресији НАТО на нашу земљу, мобилизацији, сећањима на тај период али и 22 године касније за „Вести“ говори Војин Мрђа, који је обављао функцију секретара Окружне организације Савеза резервних војних старешина Ужице.

Окружна организација резервних војних старешина покривала је три округа и то Рашки, Моравички и Златиборски са 19 општинских организација. Била је цењена с обзиром да је око 70 одсто старешинског кадра биле су резервне војне старешине. Сваке године Министарство одбране и Генералштаб доносили су планове обуке, а та организација спроводила је обуку резервних официра који нису имали ратни распоред и информисање са комплетним старешинским кадром независно да ли су на распореду или нису. Уочи ратног стања 1999. године био је већ донет план реализације обуке који је покривао зону одговорности Ужичког корпуса.

Евидентно је да од ратова 90-тих припадници ове организације официри, резервни подофицири и војни обвезници имали су своје место у систему одбране и јединицима. Дошло је до измене система организације и тадашњи секретаријати народне одбране који су реализовали мобилизацију уз разрађен позиварски систем прешли су у надлежности војно- територијалних органа који нису били технички и кадровски опремљени. Свих тих година био сам ангажован да директно преко војно-територијалних органа вршим послове мобилизације и ту ћу се затећи и 24. марта 1999.године.

По чему памтите 24. март 1999.године?

Тај дан памтићу по редовном плану и тадашњој доброј пракси у сарадњи са Ужичким корпусом. Плански смо организовали одлазак делегације резервних војних старешина са старешинама из корпуса у ратну јединицу из Чачка која је била на простору Штаваљ-Сјеница и којој смо однели помоћ. У тој посети пратиле су нас и новинарске екипе, а осећала се неизвесност и да се нешто спрема. Затим, то вече када сам стигао кући уследио је позив моје сестричине из Швајцарске која је кроз плач рекла да су полетели НАТО авиони и у том моменту је проглашена ваздушна опасност. Сутрадан је отпочела веома обимна мобилизација у Ужицу и тада је позван велики број војних обвезника. Са проглашењем ратног стања пуно људи напустио је град, посебно они који су живели у Крчагову, око „Првог партизана“ где се евентуално очекивало да ће доћи до бомбардовања. То је онда отежавало мобилизацију, али су ипак јединице отишле како је тражено.

Шта је у вашем раду обележило тих 78 дана удара тзв.„Милосрдног анђела“?

Поред мобилизације од првог дана био сам укључен у рад Команде војног одсека и са командантом пуковником Родољубом Тодоровићем радили смо и на обезбеђивању резервних локација Војног одсека и његових органа и то у бивши објекат ГП „Златибора“, затим у Техничкој школи „Радоје Љубичић“ као и у бившој згради „Јелове Горе“ за људе који су обављали те послове. Мобилизација је практично трајала све време на попуњавању јединица.

Када говоримо о бомбардовању наше земље, чега се увек сетите?

Сетим се лика мале Милице Ракић, раскомаданих тела у Грделичкој клисури и наше Поште. То вече када је срушена Пошта никада нећу заборавити јер сам пре тога дошао у стан близу Дома здравља. Када је уследило друго гранатирање неколико људи са децом почело је да бежи из зграде и ја сам их задржао у самом улазу. У моменту детонације преко Дома здравља из срушене поште долетела је велика бетонско армирана греда од око метар ипо и погодила у улазна врата наше зграде и одбила се до степеништа према школи „Нада Матић“.

Са ове временске дистанце, шта мислите да је можда могло другачије да се уради?

Евидентно је да је државно и војно руководство имало више информација него остали. Нису сагледали правилно однос снага у свету и по први пут у историји ратовања наша земља је била без неког јаког савезника, осим моралне подршке. Напао нас је велики број земаља директним учешћем као и давањем логистичке и друге помоћи. Тешко је било бранити се када те нападају са свих страна, са скромном техничком опремљеношћу. И поред тога наша војска се изузетно одупрла хиљадама пута јачем агресору. Повлачење наше војске са простора Косова и Метохије изазвало је неверицу код наших непријатеља када су видели колико је мало губитака имала Војска Југославије.

Поносан сам првенствено на наше војнике-дечаке који су у предвечерје рата отишли на одслужење војног рока, на све активне и резервне старешине. Ратови су показали и да смо имали велики број погинулих старешина који су били савесни и патриоте и који су штитили те младе војнике. Посебно сам поносан на једног старешину и то на генерала Владимира Лазаревића, имајући у виду да је један значајан део своје командне каријере провео у Ужицу, а који је своја два сина послао на Косово и Метохију.

Шта не смемо да заборавимо?

Не смемо заборавити које су нас земље бомбардовале 78 дана. Кажу да су нам сада пријатељи, али ја у то не верујем. Имамо више од 2500 жртава НАТО бомбардовања, привремени губитак дела наше територије, затрованост осиромашеним уранијумом али и друге последице, уништену индустрију. Нису нам били пријатељи нити ће бити. Не смемо заборавити ни скидање оптужнице против челника земаља НАТО пакта, а злочини које су починили не могу застарити.

Да ли бисте још нешто издвојили после 22 године?

Са ове временске дистанце када говоримо о НАТО бомбардовању, то је била и „артиљеријска припрема“ за оно што ће се десити 5.октобра 2000.године. Практично завршетком НАТО агресије десиле су се демократске промене, а чак и терминолошки су избацили да је то била агресија. Затим је уследила катастрофална реорганизација војске и прешло се на НАТО стандарде. А из Ужица је отишла војска. Годинама нисам могао да прођем поред Касарне и Дома војске а да не окренем главу јер у историји Ужица је увек била војска. Плански и систематски је пензионасан сав ратни кадар, а што се тиче резервних војних старешина долазак за министра одбране Бориса Тадића, а касније за председника Србије та друштвена организација свесно је сведена на ниво удружења грађана, на пример љубитеља птица. Укинуто је комплетно финансирање организације резервних војних старешина и људи су остали без посла.

У оквиру демократских промена сви они који су побегли од мобилизације међу којима су били и политичари, неки су чак и отворено подржавали НАТО бомбардовање, су законом аболирани. Како објаснити родитељу коме је син погинуо да је важнији онај који се сакрио и побегао?

С друге стране, позитивно је што се после много година почело отворено и јавно говорити о нашој војсци, ангажовању војника и њиховом отпору на Косову и Метохији и другим местима у Србији, додељивати им признања, као и доношење Закона о правима бораца...

На крају, жао ми је и што више нема прелепог објекта Поште који је у оквиру Трга партизана красио наш град.

Док је Организација резервних војних старешина била при Војсци Србије сваке године је организован орјентациони марш у спомен на погинуле младиће на Торнику током НАТО бомбардовања у присуству породица, свештеника и организација резервних војних старешина из других крајева. А онда је уследио прекид у обележавању због престанка финансирања Организације резервних војних старешина из локалне самоуправе и државног буџета.

Војничка заклетва

Издвојио бих прво један догађај пре НАТО бомбардовања, а то је 12. марта свечани испраћај регрута. У препуној сали Дому војске у Ужицу били су њихови родитељи и представници Корпуса, али нико није дошао из градског руководства. Био сам јако поносан на ту децу јер није било захтева да неко не иде у војску. Други догађај је војничка заклетва 17. априла 1999. године коју је организовао Ужички корпус на подручју Кремана и Мокре Горе. Памтићу то као изузетно достојанствен и озбиљан приступ те деце иако је рат већ трајао. Пре тога присуствовао сам великом броју заклетви, али ниједна није била као та упечатљива.