- Радити с мером и ићи корак по корак у професију, то је прави пут. Ушао сам у свет новинске фотографије како треба, корак по корак, а у еснафу се увек знало ко је ко и ко је шта – прича за „Вести“ фоторепортер чије се име у свету фотографије изговара с великим уважавањем и ван граница наше земље
Фоторепортер у „Борби“ од 1990 године, а од 1995. ангажован у Вечерњим новостима. За време ратова у бившој Југославији од 1991 до 1996 год, радећи у Борби био и стрингер за агенције Ројтерс (Лондон), Гама (Париз), ЕПА (Франкфурт). Објављивао фотографије у најпрестижнијим светским дневним новинама и магазинима као што су:„Интернешенел хералд трибјун“, „Индепендент“, „Дејли телеграф“, „Вашингтон пост“, „Торонто стар“, „Ел Паис“, „Тајм“, „Штерн“, „Шпигл“, „Њусвик“, „Пари мач“... Иза Милоша Цветковића су бројне награде и признања, а последња Плакета града Ужица додељена му је за остварене резултате у дужем временском периоду у професији у којој је и као ратни репортер оставио неизбрисиво сведочанство о ратовима на простору бивше Југославије. Иза њега су десетине и десетине самосталних и колективних изложби фотографија и неколико књига међу којима последња „Моја Босна“ која је представљена пролетос у Сарајеву. За своје суграђане, он је једноставно Цвекла за чије се име се поред врхунске фотографије везује и један од најлепших балкона са мушкатлама на главној ужичкој улици.
Које је марке био фото-апарат у који сте ставили прву ролну филма?
Био сам члан Фото-кино клуба „Крагујевац“ и као аматер радио сам са „мамиом“ мануелно. Почетак бављења новинском и документарном фотографијом везујем за 1977. годину. Пратио сам ауто-спорт и љубљанском „Ауто магазину“ који је тада био једини специјализовани часопис за овај спорт у бившој Југославији послао сам поштом фотографије са YУ релија на Тари. Одговорили су ми да им се допадају, али да не могу да их објаве, јер су имали свог фото-репортера. Уместо објаве фотографија добио сам позив за сталну сарадњу што је за мене био подстрек. Жељу да сликам светска првенства остварио сам одласком у Монцу, а годину дана касније 1978, у Монте Карло где сам фотографисао ауто-трке Формуле 1 што се наставило и у наредних пет година.
Колико је рад на спортској фотографији испунио ваше амбиције?
Не много, желео сам да се бавим и другом врстом фотографије. Најзахвалније новине почетком осамдесетих што се тиче слободе штампе, биле су омладинске и то словеначка „Младина“, хрватски „Полет“ и „Омладинске новине“ у Србији чији постајем стални сарадник. Фоторепортери у њима нису имали ограничења, јер нису тражене „протоколарне фотографије“, руковање и позирање политичких руководилаца, што мене никада није привлачило да бележим. Наравно, током професионалног стажа морао сам и то да радим, али све ми је то било досадно и увек ме излуђивало. А онда су дошла политичка превирања, пад Берлинског зида, збивања почетком деведесетих и код нас и нисам окретао главу од онога што се дешавало.
Која од дефиниција фотографије вам је најближа?
Фотографија је као многе ствари у животу - сви не видимо исто и не гледамо исто на ствари које нас окружују. Она није пуко сликање, већ промишљање шта хоћеш да кажеш при опису догађаја. Највише волим да фотографишем људе, јер некако ми је све остало мртва природа. Моја намера је увек била да једном фотографијом испричам цео догађај. Тако се догодило да бунт народа 9. марта опишем једном фотографијом, са девојком испред воденог топа са подигнутом руком.
Да ли је објављена, или је било цензуре као и у неком другом случају?
Радио сам за „Вечерње новости“ и фотографисао 9. март. Ни једна слика ми није објављена као да се тај догађај није десио нити је било новинског извештаја. Први погинули Албанац на Косову је фотографија коју ми такође иста редакција није објавила. Срећа је што сам на почетку рата радио за „Борбу“ са којом нисам имао проблема, а на ратишту сам био заједно са колегом Зораном Шапоњићем који је сјајан новинар.
Нису само битне прочитане књиге о фотографији, већ да будем и нескроман и образовање. Никада нисам ишао на туристичка путовања да се одмарам и сатима лежим на плажи. Увек сам тражио покрет и гледао иза кулиса. И кад читам неку књигу у глави су ми само слике, ја једноставно живим у сликама.
Како сте емотивно преживљавали потресне сцене које су забележене на вашим ратним фотографијама од којих су већина историјске?
Исто као хирург када оперише! У тренутку је тешко, али си свестан да уколико те савладају емоције и крену сузе - нема фотографије. Ја фотографијом преносим своје емоције и став, она мора све да објасни и исприча причу и о рату. Разлика између нас фоторепортера и новинара јесте што они описују догађаје. У том „описивању“ догађаја са ратишта многи од њих су правили још веће зло. Понављам, не видимо сви исто, то је прича о перцепцији и ту су разлике.
Живимо у свету дигиталне фотографије, скупе опреме, мегапиксела, али се и многи враћају аналогној фотографији. Шта кажете на овај тренд?
Има ту помало помодарства, некада је о аналогној фотографији морало много да се учи, али осећам да ће се за десетак година круг затворити и људи вратити аналогној фотографији. У реду је технолошки напредак, али сматрам да је дигитална фотографија „упропастила“ професију, јер је дошло до хиперпродукције. Медијске компаније су оптеретиле фоторепортере да им шаљу што више фотографија. Чему са једног догађаја стотину фотографија? Када су биле најударније вести са ратишта редакцијама смо слали четири-пет фотографија, а фоторепортери радили селекцију и били питани, за разлику од данас. Технолошки напредак је довео до тога да фоторепортер није потребан, свако има мобилни, направи слику, а шта је са причом коју та слика треба да исприча? Више се са тим стварима не оптерећујем...
Непревазиђени су кажете Бресон, Капа и Смит и ко још за Милоша Цветковића?
Волим фотографије агенције Магнум. Што је буквар за читање, то су оне за фоторепортера, копије онакве како су снимљене. Када нема изреза то је за мене права фотографија, јер је аутор присутан од почетка до краја стварања фотографије. Дешавало ми се на терену где се искрено ништа не дешава, рецимо седе борци поред рова или дежурају да направим добру фотографију, јер је све ствар перцепције.
Колор или црно-бела или је сувишно питање?
За разлику од колорне где је доминантан однос боја, мени је дража црно-бела фотографија, па чак и слике са ратишта где су ми негативи у колору, претварам у црно-беле, јер ратна фотографија има већу снагу уколико је црно-бела.
Како сте успели да сачувате своје фотографије од којих ће се многе наћи на страницама фото-монографије која је у припреми?
Васпитаван сам да ствари треба чувати и срећа је што сам чувао своје материјале. Многе колеге су негативе остављале по редакцијама које су уништене, а са њима и ова сведочанства. Нико о томе није водио рачуна и то је огромна штета, културни геноцид. Показатељ какав однос уопште имамо према културним добрима тако да то и није изненађење. Уосталом такав је наш однос према природи, зеленилу, цвећу, бетонирању Београда и Ужица...
Фотографисали сте Кански фестивал, а ужичка публика је изложбу „Било једном на Азурној обали“ видела прошле године. Шта у Кану за вас није било интересантно?
Збивања на црвеном тепиху, свет гламура и победници фестивала. Условно речено сликао сам шта се дешава иза сцене и та атмосфера ми је више значила, бежао сам од гламура. Занимљиво је да са ових путовања немам ни једну своју фотографију, а сад многи на путовањима праве селфије и пласирају на друштвеним мрежама. Личне и породичне фотографије увек сам сматрао делом сопствене интиме.
Зашто се нисте одселили из Ужица, имали сте прилике да радите у престоници?
Имао сам понуде да се преселим у Београд и радим као фоторепортер, али родио сам се у Ужицу, у коме сам тада већ живео четири деценије и није ми падало на памет у тим годинама да будем подстанар и почињем све испочетка. Добро сам проценио.
Шта вам никада неће бити јасно?
Да многи навијају за рат, рецимо између Израела и Палестине, стављајући се на једну или другу страну. Поготово када то чинимо ми, са ових простора који смо доживели и бомбардовање 1999. године. Ко није видео избеглице, погинуле, рањене, осакаћене, а подржава рат, тај не зна каква је то несрећа.
Не умем другачије
- Сећам се краја бомбардовања 1999. године, зову ме из редакције „Новости“да сликам прославу победе над НАТО-ом и пошаљем фотографије из Ужица. Одем на Трг нема никога, а они досадни и зивкају „кад шаљеш, кад шаљеш..“ Ја их питам хоћете ли портрете свакога ко је дошао на славље, или групну слику?„Немој ти да причаш“ узвраћају из редакције, а ја онда одем и са врха једне зграде, сликам празан трг и пошаљем. Уредник ме зове и каже да их зафркавам, а ја одговорим тражили сте фотографију прославе победе над НАТО-ом из Ужица и ево вам је... Ја другачије не умем.
Фото: Милош Цветковић - приватна архива
Učitavanje komentara...