У Народној библиотеци Ужице у среду, 19. фебруара, одржана је промоција књиге „Бунт и снови Андрије Лојанице“. О књизи су говорили проф. др Љиљана Костић, рецензент, приређивачи: Зоран Јеремић и Зоран Жеравчић и директорка Народне библиотеке Душица Мурић. Књига је објављена прошле године, а издавачи су Удружење „Колектив Ужице“ и Библиотека „Љубиша Р. Ђенић“ поводом 100 година од објављивања првог броја „Ере“, јединственог ужичког „листа за озбиљну шалу и киселу збиљу“ и 60 годинаод смрти његовог оснивача и уредника Андрије Лојанице (Ужице 1875-Београд 1959). По речима приређивача Зорана Жеравчића, укупно је изашло око 260 бројева „Ере“, а приликом истраживања дошло се до 66 бројева, највише, захваљујући заоставштини Милојка П. Ђоковића. „Ера“ је штампан на четири стране, а осим у Ужицу и Београду имао је своје претплатнике и у многим другим градовима у Србији, а и Краљевски двор је био претплаћен на „Еру“. По речима Душице Мурић, директорке ужичке Библиотеке, део ових бројева је дигителизован и ускоро ће моћи да се чита на сајту Народне библиотеке. Претеча „Ере“ био је часопис за хумор и сатиру истог назива који је излазио у Београду, само неколико бројева, уредник је био Јован Поповић. Било је покушаја и да „Ера“ буде обновљен уз ангажовање Миладина Костића и 1964. године је изашао само један број што говори колико је било тешко одржати часопис такве садржине.
Андрија Лојаница био је учитељ, књижевник, преводилац и боем. Како наводе приређивачи, до сада се о Лојаници писало „спорадично и свечарски, па је и културно-историјско наслеђе које његов књижевни рад представља углавном остало у домену утуљене баштине. Приређивањем ове књиге покушавамо да у знаку два поменута јубилеја исправимо ту неправду.“ Андрији Лојаници први и једини пут у Ужицу је приређено књижевно вече за живота, 1956. године на Радничком универзитету када је његове стихове читао тадашњи гимназијалац, сада академик Љубомир Симовић и према писању „Вести“ за овај догађај је било велико интересовање тако да многи нису могли да уђу у салу. Осим тога, била су два покушаја да се припреми и монографија о Андрији Лојаници 1985. и 1992. , али ниједан није успео.
Како пише Зоран Јеремић, приређивач, Андрија Лојаница је рођен у Ужицу 1875. године, а школовао се у Ужицу, Алексинцу и Београду. До Првог светског рата службовао је као учитељ у околини Горњег Милановца и Ужица, а онда до пензионисања у родном граду. Учествовао је у Балканским ратовима, а током Првог светског рата, 1916. године, Лојаница је заробљен и одведен у логор Грединг код Салцбурга где је и покренуо и уређивао хумористично-сатирични лист „Ера“, чијих је првих 17 бројева штампано на гештетнеру.
-Међутим, лист „Ера“ који је, рекли бисмо, заувек остао уписан у друштвени и књижевни живот ужичког краја, Андрија Лојаница је поново покренуо 1919. године у Ужицу. Поред њега, Миодраг Верговић и Милан Лисичић чинили су незаборавну уредничку тројку која је, упркос честим забранама, одржала овај јединствен „лист за озбиљну шалу и киселу збиљу“ све до 1925. године. А о томе колико је перо Андрије Лојанице било убојито, довољно говори чињеница да га је 2. децембра 1924. године, указом министра просвете, краљ Александар пензионисао као „лице које испољава начела против постојеће државне форме“. Андрија Лојаница се убрзо пресељава у Београд, где су 1928. године објављени последњи бројеви „Ере“. После тога се, углавном, оглашавао као писац за децу, све до 1959. године када је преминуо – пише Јеремић и истиче да књига „Бунт и снови Андрије Лојанице“ садржи све до данас објављене релевантне текстове о животу и раду Андрије Лојанице и листу „Ера“ којем је посветио најбоље стваралачке године. Реч је радовима књижевних историчара др Милутина Пашића и мр Станка Јованчићевића и публициста Милојка П. Ђоковића и Живорада Аврамовића. Посебно је важно истаћи да се током истраживачког рада открио до сада необјављени биографски есеј Миодрага Верговића, а захваљујићи академику Милану Лојаници, наследнику Лојаничине књижевне заоставштине, штампане су и до сада необјављене Лојаничине сатиричне песме, хумореске, афоризме, као и његови књижевни прилози за децу које је објављивао како у међуратном тако и поратном периоду у „Кићи“, затим у Ћопићевом „Пиониру“, ужичким „Вестима“ и најчешће у „Политици“. Део књиге чиине сећања академика Милана Лојанице и књижевника Љубивоја Ршумовића који је још као студент био у прилици да упозна познатог „сатирика и лирика“ из Ужица, као и једини интервју који је Лојаница за живота дао пријатељу Милојку П. Ђоковићу. Књига је илустрована до сада необјављеним фотографијама из породичне архиве фамилије Лојаница, насловницама „Ере“ и књига за децу које је објавио у Београду.
-Двојица наших суграђана, обојица Зорани, и један и други новинари и велики поклоници културе, преузели су на себе мисију коју је требало давно да започну историчари књижевности – мисију очувања завичајне књижевности и културе - рекла је, између осталог проф. др Љиљана Костић, рецензент и навела да су конкретне друштвено-историјске околности биле повод за покретање часописа „Ера“, а основни циљ за овог, како је за себе знао да каже, „уклетог сатира“, био је:
-Да „укаже на друштвене или моралне слабости“, да жигоше и демаскира друштвене мане, људске изопачености и недостатке, да их извргне руглу и подсмеху, јер једино смех „може бити коректив људских мана“. Хумор је једна од важних одлика сатире, будући да је „свеукупна сатира заснована на подсмешљивом смеху“, којим се исмевају негативности – навела је проф. др Љиљана Костић.
-Сатирички опус Андрије Лојанице заузима веома важно место у књижевној историји Ужица, посебно стога што се сагледавањем његовог опуса ствара кохерентна слика ужичког сатиричког и афористичког круга, на чијим се почецима управо он налази, а из кога су изникли и Милован Витезовић, Раде Јовановић и Слободан Симић – истакла је проф. др Љиљана Костић посебно се осврнувши на писање за децу којем се Лојаница посветио после гашења „Ере“.
Učitavanje komentara...