Бранио бих поново отаџбину

Поводом годишњице од почетка НАТО агресије 24.марта 1999.године на тада Савезну Републику Југославију у „Вестима“ бележимо сећања на те дане.О догађајима и људима, свему шта се дешавало говоре сведоци тог времена из различитих области. Наша обавеза је да се бомбардовање и страдање наше земље не заборави

-Ни са професионалне, ни са војне стране нико ме није упозоравао да је рат неизбежан, мада сам пратио догађаје и у Рачку и у Рамбујеу. Моја супруга је веровала да ћемо бити бомбардовани и направили смо стратегију, тако да она и деца иду на Белу Земљу, а ја по ратном распореду. Осим несташица цигарета, кафе и неких намирница и нешто већег броја војника на улицама није било неких других наговештаја. Тужилаштво је радило нормално, писали смо оптужне акте, ишли смо на истраге, одржавана су суђења, писане жалбе...-истиче Петронијевић.

Где сте били када је почело бомбардовање наше земље?

Као доказ тога истичем да ме је бомбардовање затекло у вечерњим часовима у канцеларији АМС Драгана Синђића где су били и Богдан Килибарда, Мујо Пивљаковић и Милисав Јелисавчић. У току је било поподневно коло првенства у јамбу и нико од нас није веровао да је рат почео и игнорисали смо позиве од кућа.

Слика са ТВ екрана нас је уозбиљила па смо кренули кућама...Чим сам чуо да је проглашено ратно стање, једва сам обукао униформу(два броја мању). Невољно сам послушао већину у породици и то два сина и супругу да сиђемо у склониште. Следеће јутро одржао сам колегијум у Тужилаштву, обавестио Републичког јавног тужиоца, отишао у Пожегу да сачекам родитеље који су возом кренули из Београда, одвезао их у Ариље и обишао неколико другова које сам замолио да им се јаве и помогну. Вратио сам се кући и са породицом кренуо на Белу Земљу где сам сместио породицу да би ме шурак одвезао у Мачкат.

Било је потребно сачекати и организовати колеге који ће чинити Војно тужилаштво Команде војног округа: Михаило Антонијевић, Милан Барјактаревић, капетан Смиљанић из Нове Вароши, капетан Радуловић из Чајетине...Касније су ту били и Ацо Несторовић, тужилац из Пријепоља и Љубиша Драгашевић, тужилац из Нове Вароши. Председник суда био је капетан Филиповић из Пожеге кога је касније заменио потпуковник Допуђа. Адвокат по службеној дужности био је Гаврило Поповић из Ужица.

Војно тужилаштво заједно са Војним судом Команде војног округа Ужице, током рата функционисало је на четири локације и то Мачкат, Сирогојно, Ужице „Златибор“ и Ужице „Омладинска задруга“ где је дочекало крај рата.

Војно тужилаштво Команде војног одсека Ужице процесуирало је одређени број кривичних дела избегавања позива за мобилизацију и крађу оружја.

За свој рад Војно тужилаштво Команде војног округа Ужице добило је похвале на састанку Врховног војног тужилаштва и у Београду и у Ужицу.

Команда Војног округа Ужице није обухватала само територију Златиборског округа, него и територије Чачка и Краљева. Тако да смо имали људе и из тих подручја који су кршили неке законске норме у току рата.

Наравно бомбардовање и ракетирање. Свакако и лицемерје држава чланица НАТО пакта и Америке које стоје на становишту да се бомбама успоставља мир?

Да државе које се позивају на поштовање међународног права заправо га немилосрдно крше!

Да немилосрдно уништавање и убијање цивилног становништва, његово прогањање и рањавање уз стварање страха и панике доприноси било каквом разумевању. Да се све то ради противправно и без одлуке Савета безбедности Уједињених нација. Посебно ме је фасцинирало и то што смо већ после две три ноћи у Мачкату, по светлости и звуку тачно знали када бомбардују Поникве, када Лађевце, када Каце код Пожеге, Лучане а када „Слободу“ из Чачка...

Познато ми је да је Републички јавни тужилац наредио да сва окружна јавна тужилаштва ставе захтев за спровођење истраге против налогодаваца бомбардовања Србије- Клинтона, Блера, Солане, Шредера, Ширака....као и захтеве за накнаду штете...

Истрагу о томе као и висину штете водио је истражни судија Окружног суда Ужице Момчило Кривокапић, врло одговорно и савесно. Колико ме сећање служи било је више десетина погинулих и рањених а материјална штета је била огромна на нашој територији.

Познато ми је да је суђење било заказано у Београду, да је формирано и Веће, да је његов председник био председник Окружног суда Чачак. А шта је касније било ја то не знам. Само ми је из штампе познато да су тада оптужени Шредер и Блер били саветници неких државника у Србији. Дакле, плаћени су парама државе коју су бомбардовали.

И на крају, желим да кажем да се овај рат завршио Кумановским споразумом, а не капитулацијом, како то воле да кажу неки политичари.

Што се мене тиче уколико би ме моја отаџбина поново позвала да је браним, не бих се двоумио ни једног тренутка...