Априлска катастрофа

Поводом 80. година од напада фашистичких држава на Краљевину Југославију 6. априла 1941. године и последице комунистичког устанка јула исте године, др Милован Лукић, професор историје написао је за Ужички зборник бр. 45 рад „Априлска катастрофа у Југославији и новембарска у Ужичкој републици“. То је био повод да професор Лукић говори за „Вести“ како сада са историјске дистанце од 80. година гледа на те историјске догађаје.

-Одласком са чела владе др Милана Стојадиновића због супростављања сепаратизму Хрвата, нови председник владе Драгиша Цветковић се августа 1939. године договорио са Влатком Мачеком о успостављању Бановине Хрватске која је обухватала Хрватску, делове Босне и Херцеговине. Била је то држава у држави где су Срби били обесправљени и угрожени. У то време било је већ јасно каква опасност прети Краљевини Југославији од агресије немачко-италијанског фашизма, а посебно после немачке окупације Чехословачке и Пољске, те уласком Мађарске, Румуније и Бугарске у Тројни пакт. Та опасност постала је сасвим очита након ратних успеха немачких армија у Западној Европи, а посебно после окупације Француске и припреме немачког напада на Совјетски Савез. Од почетка Другог светског рата Краљевина Југославија је прогласила неутралност, али је крајем 1940. године постало јасно да такву позицију не може задржати због притиска Немачке. Почетком фебруара 1941. године у Берлину је немачки министар спољних послова Рибентроп поставио захтев изасланику краљевске владе да Југославија приступи Тројном пакту и да у Немачку дођу представници југословенске владе. Неколико дана касније председник владе Драгиша Цветковић је био код Хитлера који је ултимативно тражио да Краљевина Југославија приступи Тројном пакту, под условом да Немачка и Италија неће повредити територију Југославије. После извесног колебања влада Цветковић-Мачек потписала је приступ Тројном пакту у Бечу 25. марта 1941. године, што је по мом мишљењу био једини излаз да не дође до окупације земље и катастрофе за српски народ.

Како је срушена влада Цветковић-Мачек?

-Искористивши незадовољство српског народа због потписивања пакта, једна група англофилски расположених виших официра југословенске војске на челу са генералима ваздуплоховства Бором Марковићем и Душаном Симовићем у ноћи 26. на 27. март извршила је државни удар, свргла владу Цветковић-Мачек и Намесништво, после чега је генерал Симовић прогласио пунолество краља Петра ИИ и образовао своју владу. Чувши за настале промене у земљи, велики број људи под утицајем комуниста и мржње према фашистима, кренула је из свих делова града ка центру на Теразијама, са жељом да демонстрирају своје расположење због свргавања владе Цветковић-Мачек. Демонстранти су 27. марта 1941. године поразбијали и демолирали просторије немачких и италијанских бироа и књижара. Масе су узвикивале речи погрде за немачке и италијанске представнике, тражећи њихово протеривање из земље. Пред зградом Совјетског посланства демонстранти су тражили да им дају подршку руски људи, али је нису добили јер нису хтели изазивати Хитлера и нису смели да подрже оне који су ушли у отворену борбу са фашистима. Демонстранти су узвикивали пароле : „Боље рат, него пакт“ и „ Боље гроб, него роб“. Са историјске дистанце од 80. година 27.март 1941. године био је трагичан дан за српски народ. Да га није било не би било геноцида над српским народом и грађанског братоубилачког рата.

Како је Краљевина Југославија дочекала напад Немачке?

-Заједно са својим савезницима, без објаве рата, Хитлер је 6. априла 1941. године из свих праваца напао Краљевину Југославију, бомбардујући Београд и још неке српске градове у више таласа, уз учешће 234 бомбардера. До 8. априла је од бомбардовања погинуло око 12000 лица. Напад на Београд и земљу извршен је у недељу у рано јутро, када је будност мања, дуже се спава, па су многи Београђани убијени на спавању, сем тога тог дана било је заказано венчање Симовићеве ћерке. Тог дана на југословенску територију сручила се моћна, технички опремљена и одлично увежбана армија од око 900 000 војника. Врховна команда југословенске војске, која је тек 3. априла наредила мобилизацију људства и запрега, која ни упола није била завршена до напада, није била у могућности да оствари руковођење трупама. Већ првим непријатељским ударом, уништено је преко 60 авиона на аеродромима, разорена је маневарска способност њених армија, а непријатељски агенти, шпијуни и пета колона успешно су радили на дезорганизацији и растројству одбране. Брзом слому краљевске војске посебно су допринели Хрвати из командног састава и обични војници својим деловањем изнутра. То је посебно било изражено на територији Бановине Хрватске где су учествовали у разоружавању и заробљавању српских војника. Отпор појединих јединица српског састава понегде је приморавао непријатеља на застој као што је то било при одбрани Ужица 15. априла 1941. године.

Како су Ужичани примили вест о нападу фашиста на Југославију?

-На вест да су фашисти напали Југославију и да је Београд бомбардован, под руководством комуниста дошло је до организовања народног збора на Пори. На Збору је изабрана делегација са задатком да разговара у Команди војног округа о пријему добровољаца у војску и наоружавање народа за одбрану од непријатеља. Командант војног округа – Хрват одбио је да подржи ову иницијативу Ужичана, с одговором да за пријем добровољаца у војску не постоје упутства, већ да сачекају позив за мобилизацију, што се могло закључити да је био петоколонаш.

Колико је југословенска краљевска Влада боравила у Ужицу?

-После бомбардовања Београда, Влада се упутила у Тополу, а сутрадан 7. априла дошла је у Ужице и сместила се у хотел „Палас“. Плашећи се бомбардовања Ужица, отишла је у Пољопривредну школу у Севојно, где је одржано неколико седница владе. Владу у Ужицу је напустио потпредседник Влатко Мачек и отишао у Хрватску да подржи усташе у проглашењу Независне државе Хрватске која је обухватала Хрватску, Босну и Херцеговину и Срем, а остали део владе је 10.априла 1941. године отишао на Пале, затим у Никшић, па у Грчку, Блиски исток- Каиро и најзад у Лондон. Влада у Лондону као легитимни представник југословенских народа била је призната од Енглеске, САД, Совјетског Савеза и других земаља.

Ко је све учествовао у одбрани Ужица 15. априла 1941. године?

-Кроз Ужице су се повлачиле јединице 5. и 6. армије према Босни и Црној Гори. У зору када је немачка тенковска дивизија почела да се спушта низ Сарића осоје 15. априла дочекани су са бомбама. Војник Миливоје Зечевић из села код Тополе скочио је из заседе на немачки тенк убацио бомбу и уништио његову посаду, али је и сам погинуо. На том месту, на улазу у град, сахрањен је и после рата је подигнут споменик као незнаном јунаку, све док познати новинар Ђорђе Пилчевић, није истражио о ком војнику се ради и из којег је места. Ту је поред њега у борби изгинуло неколико српских војника из разних крајева земље. Тенковска колона успела је да продре у град, али се на њу сручила топовска паљба са Доварја и Забучја. Поред војника у одбрани града учествовали су и наоружани грађани. Посебно се у борби истакао Драгомир Николић, машиновођа из ужичке ложионице. Упркос снажног оружаног отпора и немачких губитака, око 9 часова, ућуткани су топови на Доварју и Забучју, тиме је сломљен и последњи отпор, а центар Ужица претворен је у рушевину. У тој борби за Ужице 15. априла погинуо је 51 грађанин из Ужица и 67 српских војника из свих крајева земље.

Шта је било са југословенском војском и територијом Југославије?

-Војска Краљевине Југославије се у току борби осипала, а после неколико дана сукоба Влада је дала налог Врховној команди да затражи примирје. Опуномоћеници Врховне команде 17.априла потписали су у Београду безусловну капитулацију југословенске војске, која је била разбијена, једним највећим делом се предала, а остали део се разбежао кућама. У заробљеништво у Немачку и друге окупиране земље само су српски војници депортовани, а сви остали пуштени су кућама. Земља је подељена између окупатора, док је Србија сведена на границе из 1912. године с Банатом којим управљају војно-позадински органи на челу са немачким територијалним командантом. Одмах после окупације 30.априла 1941. формиран је апарат власти у служби окупатора.

-Окупацијом Југославије српски народ није изгубио само слободу, него је од самог почетка био изложен прогонима, пљачки, хапшењима, геноциду и протеривању са својих огњишта од стране: Немаца, Мађара, Бугара, Хрвата и Албанаца. Највећи прогони страдања и принудног исељавања Срба у току Другог светског рата било је са територије НДХ, у којој се спроводио геноцид над Србима. Усташе у НДХ донеле су план о потпуном одстрањењу Срба са територије НДХ. Један део Срба је протеран у Србију око 250 000, део Срба присилно је преведено у католичку веру око 265 000. Највећи део Срба је побијен у логорима НДХ. Према документима Комисије за утврђивање ратних злочина, само у логору Јасеновац је убијено 700 000 људи. Осим физичког уништавања Срба желело се да се затре и само српско име, српска историјска прошлост и култура. У том циљу преоравана су српска гробља, рушене цркве и манастири, забрањивано исповедање православне вере и употреба ћирилице. Упоређујући догађаје из периода рата1941-1945. са догађајима у Хрватској из 1991-1993. на истим просторима, они нас подсећају на исте актере и исте злочине па и исте пострекаче. Сведоци смо злочиначке „Олује“ и „Бљеска“ у којима је убијено преко 2000 Срба, а протерано са својих огњишта 250 000 Срба.

Које су последице комунистичког устанка 1941. године?

-Комунисти су јула месеца позвали народ на устанак с циљем ослобађања земље од окупатора и доласком на власт револуционарним променама.Објективни услови за устанак нису постојали јер су немачке армије продирале у дубину руске теритрорије према: Лењинграду, Москви и Стаљинграду. Против устаника је била влада у Лондону, све остале грађанске партије и четнички покрет Д. Михаиловића, и тиме су изазвали грађански рат који је коштао српски народ великих жртава.Устанак је био преурањен што је показала и немачка новембарска офанзива 1941. године када је слободна устаничка територија заузета за десет дана.

Комунистички покрет и становништво Србије у току ове офанзиве имали су губитке од око 2.000 људи. Погрешна самоувереност руководства партизанског покрета имала је тешке последице за покрет и народ. У устанку 1941. године српски народ је дао многе жртве, доста је изгинуло у борбама, а за одмазду је стрељано 20 000 талаца, јер су Немци за једног убијеног Немца стрељали 100 Срба а за рањеног 50.

Доласком на власт комунисти су распарчали Србију на покрајине, чије је деловање довело до трагичних последица за српски народ на Косову и Метохији и њиховом застрашивању и исељавању од шездесетих година прошлог века до данас, посебно после окупације од НАТО-а.