АПЛАУЗОМ ИСПРАЋЕНИ У ПЕНЗИЈУ

Интензивно су се бавили глумом више од четири деценије и то у једном, ужичком Народном позоришту, публика их је обожавала и обоје су стекли право на пензију у јануару ове године, Момчило Мурић трећег, а Дивна Марић 24. јануара, на свој рођендан 

Формални одлазак двоје глумаца у пензију Дивне Марић и Момчила Мурића свечано је обележен 24. јануара представом „Народни посланик“, Бранислава Нушића, у режији Славенка Салетовића, премијерно изведеном у априлу 2012. године, у којој Дивна игра Павку, а Момчило Срета. С обзиром да глумац никада стварно не одлази у пензију, обоје су спремни да играју и даље у представама свог позоришта које су на репертоару, али и да заиграју у новим ако то буде било потребно и уколико позориште буде имало могућности да их ангажује. Како су протекле године за ово двоје изузетних глумаца на „даскама које живот значе“, да ли су се њихова очекивања, жеље и прижељкивања са почетка глумачке каријере остварили, куда их је професионални пут одвео?

Искреност, радост игре, усхићење

Дивна Марић је професионалну глумачку каријеру почела крајем 1979. године у Народном позоришту у Приштини. У ужичком Народном позоришту прву пробу имала је 1. септембра 1982. године када је добила улогу у представи „Беспарица у три вица“ Новака Новака у режији Александра Ковачевића, а онда је улазила из улоге у улогу 43 године. У ужичком позоришту било их је 75, а свеукупно око 90. Дивна Марић је глумила и у ТВ серијама, филмовима, а воли и да истакне да је водила бројне програме, учествовала у књижевним вечерима, манифестацијама, говорећи стихове што је, опет био својеврстан рад на себи у сфери лепоте говора. Води своју радионицу глуме већ 14 година.

-Глума је била моја велика љубав од малих ногу и када сам добила прилику да уђем у позориште, када сам осетила атмосферу, пулс, то срце које куца у позоришту, схватила сам да је то то и да ћу се у томе задржати. Све је почело у Приштини, а онда сам имала срећу да ми је тадашњи управник ужичког Народног позоришта, Александар Лале Милосављевић понудио да будем члан ансамбла ужичког позоришта. Некада су управници препознавали људе и веровали да они могу да допринесу успешном раду позоришта, касније су их неговали и подржавали у напредовању да би се задржали у кући. Та пажња и љубав коју сам имала када сам дошла у ужичко позориште било је основ да у овом граду заснујем породицу. Схватила сам да ми је место овде. Имала сам касније понуда да одем, али нисам, јер сам била сигурна да је ово моје позориште, мој град, да су Ужичани добри људи и да воле позориште. Мени је све то било веома значајно и веровала сам да ће ово позориште живети, да ће правити добре представе, да ће напредовати и да ће сваки глумац који жели, а воли свој посао, осећа радост игре и усхићење за сцену, моћи да успе. Ово позориште воли глумце, негује их и верујем да ће тако бити и у будућности и да ће долазити млади људи који ће, а што је врло важно, веровати у ову кућу – каже Дивна Марић. Како су године пролазиле, а Дивна сазревала и изграђивала се као глумица, учила, напредовала, добијала је све захтевније улоге. Долази и улога у представи „Крај викенда“, Моме Капора, у режији Лилијане Ивановић, 1998. За Дивну је ова улога, како сама каже, веома значајна, јер се потврдило да и у веома захтевној форми позоришне уметности каква је дуодрама може успешно да је изнесе уз партнера Слободана Љубичића. Ова представа играна је 22 године. Током каријере, никада није одбила нити тражила да игра неку улогу, осим Жанке Стокић. Сан јој је остварен 2014. када је постављена монодрама „Жанка“ Миодрага Илића, у режији Андрее Аде Лазић.

-Како сам сазревала прижељкивала сам да играм Жанку која је на пример, рођена исто 24. јануара као и ја и то је требало да буде круна моје каријере, да видим да ли могу да изнесем такву једну улогу, тако јаку глумачку величину каква је Жанка Стокић. Мислим да сам успела у томе, добила сам доста комплимената од публике, писца, али и од многих колега, а најдражи ми је од наше велике глумице Светлане Бојковић која је, такође играла Жанку у ТВ драми. Представа је снимљена за РТС. Лично сам управи донела текст, ступила у контакт са писцем и рекла да желим да играм Жанку. Управа се сложила и то је један једини пут када сам тако поступила – каже Дивна.

Из богате глумачке каријере Дивна има шта да памти:

-То је колектив, то је љубав према људима. Глума је моје велико богатство. Мислим да нема много глумаца који имају срећу да раде у једном позоришту у континеитету 40 година. Можда ће неко рећи да је то досадно, баш напротив. То је богат живот, сведок си времена, имаш много одиграних представа, рада са бројним редитељима, костимографима, сценографима, доживео си много лепих догађаја, путовања. За мене је овај храм уметности био здравље. Увек сам вежбала да постигнем менталну чврстину и стабилност да ме процес рада не ломи, већ да се у њему осећам добро и успевала сам то да постигнем. Када излазим на сцену последњих година, ретко имам трему, јер сам стално у тренингу, поседујем радост игре и за мене је сцена и све иза ње усхићење, адреналин који ме диже. Како уђем у позориште мени је лепо – прича Дивна и истиче да јој је веома важно да људи долазе у позориште, а за њу нема веће сатисфакције него када поједини са њом поделе своје импресије о представи, упуте комплименте.

Последњих година Дивна је била у многим представама изузетан партнер и младим колегама који су како каже, отворени, жељни да играју и добро трасирају свој пут. Њихова енергија је подстиче и снажи.

- Важно је да своју душу отворе према позоришту, да буду искрени према овој уметности која ће им заузврат много пружити. То је суштина. Публика види искреност, радост игре и усхићење – истиче Дивна Марић.

Када је схватила да долази пензија, каже, није јој било лако, али, све је то живот. Уосталом, наставиће да игра у представама које су на репертоару, а у подели је и у новој, „Р.У.Р“ Карла Чапека у режији Драгане Варагић чије су пробе у току.

Глума мора да се воли срцем, телом и душом

Момчило Мурић се 43 године професионално, у континуитету бавио глумом и то само у ужичком Народном позоришту, где је одиграо 98 премијера. Глумио је и у петнаестак ТВ серија и исто толико филмова.

-Када сам био на почетку каријере, млад, надобудан нисам нешто много ни очекивао, али сам надасве волео овај посао. Од почетка сам му заиста давао себе као и данас дан. Нисам никада тражио неке улоге, обично су оне мене налазиле. Због тога се нисам уопште покајао без обзира да ли је реч о комедији или драми. Много ме знају по комедији, али сам увек прижељкивао и више сам волео да играм драму – каже Мурић, али признаје да се увек добро осећао у комедији:

-Мислим да сам увек имао интеракцију са публиком и то је најважније. Ако то успете, то је добро. Комедија је врло тежак жанр, а успевао сам да имам добар однос са публиком – каже популарни Момчило Мурић. Из своје дугогодишње каријере, памтиће само лепе ситуације.

-Памтићу неке улоге попут Луке Лабана којег сам играо у „Професионалцу“ (Душан Ковачевић, режија Драгољуб Петровић) која ми је остала у сјајној успомени. Памтим и улоге у дечијим представама, посебно сјајну, култну представу „Капетан Џон Пиплфокс“ у режији Бранка Поповића у којој сам играо Џона Пиплфокса. Било је још много дивних улога, али не бих ниједну издвајао, јер су све обележиле моју каријеру. Било је и награда. Све у свему, презадовољан сам својом каријером, немам разлога да жалим низачим. Увек сам имао дивну сарадњу са колегама, управом позоришта, са свима. Било ми је дивно. Надам се да ћу, док могу, ако будем био потребан свом позоришту, али и са другима, наставити сарадњу – истиче Мурић и поручује својим младим колегама:

-Радите, уживајте, јер овај посао заиста мора да се воли и срцем, телом и душом, да бисте имали некаквог успеха. Цените оно што вам се нуди, своје колеге, рад редитеља што је по мом мишљењу веома битно и успех мора да дође.

Рада Поповић