Нема више оживљавања. Чим омладинац закачи мало асфалта и оде у град, тај се више неће вратити. Можда само због викендице када оде у пензију
Једни се присећају граје из школског дворишта, други буке из кафане у којој су се заустављали и случајни пролазници и мештани. Једни жале за прошлим временима, другима је теже због данашњих. А данас је у Заглавку тихо. По последњем попису, из 2011. године, има 414 становника, пет пута мање него у временима којих се присећају наши саговорници. Како кажу мештани, досељавало се није, на жалост, умирало јесте. Сада је још тише. Статистика нехумано, каква и јесте показује да је број чланова по домаћинству – 2,26. У школи – три ђака. Чини се, најбучнија је чесма преко пута кафане, где још увек понеко застане да наточи воду. -Нема људи, нема ни стоке. Тешко је наћи кило млека или кајмака. Некада је 11 кућа у околини имало 6 пари волова. Сад једва да нађеш пар, иако је овај крај много бољи за сточарство него за земљорадњу. Много је стрмо, ови предели нису за тракторе, нема ко се није превртао и повређивао, прича 69-годишњи Милош Мелентијевић. Присећа се лепих времена и како је почетком `60-их година из школе у Заглавку њих 63 прешло у пети разред у оближњи Злодол. Тих година, Заглавак је имао скоро 2.000 мештана.
-Сада би најбоље било да некоме уступе стару школу, пре него што се сасвим уруши, да од ње направе старачки дом. Моментално би био попуњен људима одавде, каже Милош, који је свој радни век провео у Првом Партизану.
Без посла је остао 6 година пре услова за пензију.
-Све је почело да се руши од распада државе. Тридесет година сам
путовао у Ужице на посао, никада нисам закаснио. Никада ни жена Даница, ни ја нисмо пожелели да се преселимо у град. Кућу смо правили близу пута, јер шта бисмо кад остаримо, па још падне снег? Ко ће знати да ће овако бити? Заглавак ни прићи није онакав какав је био – пун људи и живота. Сећам се, у кући је 15 људи живело заједно, плус слушкиња шеснаеста. Никад се нико није посвађао. Замислите, три породице, три снаје. Седам дана спрема једна, седам друга, па трећа. За столом који је сада на тераси је некада седело петнаесторо. Тај сто има преко 50 година, дотрајао је, али га не дам, емотиван је Милош. Он је осам година био првак у производњи малина на подручју Бајине Баште.
- Бар десет људи у Заглавку који имају малине је саднице узело од мене. Имало се, а биле одличне. Не гајим их од 1999., престало да се исплати. Нема ни радне снаге. Сада мало храмљем ја, мало жена и то је то. Стигла старост, стигла болест. У селу док си здрав, можеш да се бориш, а после..., каже Милош и не завршава реченицу, јер све је јасно и без тога. Здравствени проблеми су све чешћи, лекар потребнији, а како каже „то је тек петљанција“.
-Докторка долази средом у Злодол. Да би узео упут идеш у Бајину Башту. Онда чекаш седам дана, па се вратиш код своје докторке да ти да рецепте. Прође 15 дана, за то време можеш умрети десет пута. Изгубљено и време и паре за одласке и доласке, прича Милош, који не гаји наду да ће ово село оживети:
-Нема више оживљавања. Чим омладинац закачи мало асфалта и оде у град, тај се више неће вратити. Можда само због викендице када
оде у пензију. Ето, сада стигла решења – или легализуј или руши. Није та легализација јефтина, траже ти пројекат, разне папире. Ову кућу смо почели да градимо 1974. и никада нисмо завршили, није се могло. И шта сад? - пита се Милош.
Исто питање поставља и Зорица Матић, која је прве године детињства провела у овом селу, под девојачким презименом – Благојевић.
- Ужасно је што се, баш у овом случају, као пијани плота држе слова закона, без имало укључивања душе, срца и логике. Где су били ти који руше када су се људи у селима крваво мучили да подигну те страћаре и куће?
Иако је из села одавно отишла, Зорица као и Милош воли да се присети старе школе, која данас полако копни и урушава се.
- Та школа тада је била импресивна, прелепа. Дечије очи су је тако виделе и памтим је као вансеријску грађевину. Сећам се – огромне бетонске степенице, сводови, велико звоно, за које сам била сигурна да се чује у Ужицу и Бајиној Башти кад зазвони. Учитељица је била већи закон него породица, јако тешко смо подносили ако се наљути на нас. Истина, ја сам у старој школи била само годину и по дана, али свега се сећам... Имена, ликова. Био је то сиромашан крај и сиромашна деца, али нас је била пуна учионица. Било нас је преко 30 у једном одељењу. Ту се ишло у прва четири разреда, док се за више разреде основне школе путовало у школу у Злодолу. Наравно, парног грејања није било, па нам је стари послужитељ, Радован, на почетку дана ложио ватру, а касније је учитељица убацивала дрва у пећ све док трају часови.
Из перспективе безбрижне младости, све је изгледало другачије, каже Зорица.
- Наша породица је тада била знатно економски јача од многих. Сећам се да ми је било јако непријатно, јер сам носила дубоке ципеле или чизме и панталоне, а нисам желела да се разликујем. Остали су носили вунене чарапе, пироћане, а девојчице сукње од сукна.
Људи су били веома сиромашни, али је то било потпуно небитно свима. Дружење није било условљено материјалним, као што данас често јесте. Сада је зима, па ме то подсећа како смо се грудвали, ваљали у снегу... Дешавало се да се дечаци потуку песницама, а признаћете, то је ништа у односу на сукобе који сада избијају међу децом. Младост је била безбрижнија, присећа се Зорица школских другова, али и очевих прича.
- Сећам се да ми је отац причао да је, када је он био ђак, та школа имала преко 300 деце, а да су у прослави Савиндана, школске славе учествовали сви мештани, не само деца и родитељи. Када прође приредба и званични део, саставе се столови на које се стави све што су људи донели од куће, а за ту прилику спремало се као за крсну славу. У школском дворишту се постављао казан и кувала врућа ракија. Великим машицама за жар, коцке шећера се убацују у ракију, која се сипа кутлачом у чаше. Тако су се грејали током хладног јануара. Тај Савиндан се чекао током целе године и тада су сви били исти - одлични ђаци и они који су понављали. За Савиндан су се и посвађане комшије мириле.
Прво сећање на нарушену идилу је проблем који је у Заглавку и данас актуелан.
- Рођена сам половином прошлог века, 1948. године. Већ сам се школовала и живела у Ужицу када се догодила прва ствар која ми је засметала. Сећам се да је моја бака била болесна, па су упрегли коње да је возе у Ужице или Бајину Башту, код лекара. Знам да сам тада помислила: „Оволико људи, а немамо доктора“. На то се надовезало и да сваки пут када дођем у село чујем како је неки учитељ отишао негде даље. Знате већ, поп и учитељ су у сваком селу били главни.
Зорица село воли, али каже да се свом сада не би могла вратити, јер „тамо више ни чудо не може да се деси“.
- Путеви су већ зарасли, куће урушене, али то је на другом месту. На првом је то што више нема људи. Тамо где нема људи, нема ни живота. Морало би да се деси огромно чудо, које моје године не могу дочекати. Тамо имамо земљу, овамо имамо људе који би је обрађивали, али они немају шансу. Говори се о оживљавању села, а људима се руше куће. Они су на ивици егзистенције, немају они пара за те дозволе и процедуре. Само им је још потребно рушење ... шта онда? Каква је мотивација оних који су у спровођењу тог закона тако стриктни? Хоће ли касније ту да саграде вртић, кућу коју ће уступити некој младој породици да ту пусти корење? Неће, наравно. Хтели би да оживе урбанизовано село. Оживите оно које сте пустили да умре..., поручује Зорица.
Пројекат „Вести“ “ Села без дечијег смеха” суфинансира Министарство културе и информисања Републике Србије
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства
Učitavanje komentara...