Парк пријатељства на Пори у нашем граду, као зелена оаза и симбол слободе, представља са ове временске дистанце генерацијско одрастање и дружење, једну прошлу младост коју памте сви они који су у њему одрасли, али и изнова нову која својом енергијом, чистом душом и слободом плени и обавезује да се таква места чувају. Годинама је руиниран и зато га треба хитно уредити, јер ове године навршавају се четири деценије од његовог настанка.
Парк пријатељства, некада под називом Скојевски парк, настао је у синергији визионара, активиста и људи добре воље, да у тадашњој општини још једно место добије свој кутак за одмор, игру и уживање.
Сама идеја да се парк сагради баш на том месту потекла је од тадашњих људи од утицаја и визије, и то Миће Ђорђевића, званог Мића Рус, бившег начелника безбедности у Ужицу, и чувеног ужичког хроничара Рада Познановића. Њихова намера јесте била баш то – да се изгради један комплекс који ће омогућити много тога на једном месту, а то су дружење, спорт, игра, одмор и уживање, са места у присоју које плени лепотом погледа на готово цео град. Њихова визија, од идеје до реализације, имала је свој ток који је наишао на бројне отпоре, посебно оних који су атаковали на друштвену имовину великим бројем заузећа садашње парцеле.
Али, како то обично бива, добра енергија и воља активиста, којих је било много, наишла је на добру подршку у структурама тадашње власти, а посебну од тадашњег председника Извршног савета Општине Ужице, Милојка Ђуричића, који је имао велику наклоност према тој идеји и безрезервно је подржавао, чиме је крајњи циљ и постигнут. Један битан разлог зашто су велика средства опредељена за реализацију пројекта јесте и тај што је МЗ Росуље претходне године освојила прво место на такмичењу у спортским играма месних заједница.
Сам назив Скојевски парк није дошао случајно, већ је том називу претходио историјски догађај који се десио 1941. године, када се шест скојеваца састало баш на том месту и донело одлуку да се боре против окупатора (о овом догађају сведоче записи и фотографија која се чува у Музеју у Ужицу, у поставци „Устанак из 1941. године“).
Крајем 1985. године почело се са припремама које су се огледале у прикупљању документације и прибављању дозвола, све у сарадњи са тадашњом Геодетском управом у Ужицу. У пролеће 1986. године почело се са радовима. Уз све препреке, послови су се одвијали ка крајњем циљу, а то је да се парк заврши до јесени исте године, све према тадашњем пројекту. Немерљив значај кроз активизам посебно су дали тадашњи председник Месне заједнице Росуље, Милосав-Григорије Гујаничић, дипломирани правник, и Данило Остојић, грађевински техничар, радник ГП „Златибора“, иначе мештанин Поре.
У самој акцији градње било је укључено много младих људи из омладинских бригада из целе тадашње Југославије, који су боравили у објектима данашњег старачког дома на Забучју. Из дана у дан вредно и несебично су радили и у рекордном року, већ крајем лета исте године, парк је био завршен. Тада су урађена два игралишта, једно за мали фудбал и једно за кошарку и одбојку, постављене су љуљашке, клацкалице и пењалице за децу. Од самог улаза у парк, па целом дужином видиковца, постављене су клупе уз уређене стазе, а на почетку парка била је изграђена и сеница са роштиљем, док је цео парковски простор био ограђен. Парк је свечано отворен крајем лета 1986. године уз звуке трубе и пратећи протокол, а памти се и леп говор Милојка Ђуричића који је присуствовао том отварању.
Оно што је тадашњим пројектом било предвиђено, а није реализовано, јесте да се по ободу дуж целог парка, са погледом на град, посаде три различите врсте липа које цветају у различито време. Међутим, ни до данас тај део пројекта није испуњен – увек је било неко „али“, уз наду да ће неко ново време промене недовршено и завршити.
Овај парк је настао несумњиво као добра визија, али и поред промене у самом називу од његовог настанка до обнове 2019. године, уз добру намеру амбасаде Кине, када је и назван Парк пријатељства, није променио суштину. Суштина је остала иста и поред веома турбулентног периода иза нас, обавезујући све нас да памтимо и поштујемо оно што је изграђено за добробит заједнице, преносећи на нове генерације дух незаборава и поштовања према визији, уложеном труду и раду претходних генерација.
Четири деценије Скојевског парка, или Парка пријатељства, свеједно обавезују. Тужно је видети поломљене клупе, зарђале клацкалице, корпе за смеће и велике канте, као и прегршт пикаваца поред неке од клупа, уколико имају наслон за седење. И поред тога што је руиниран, овај парк је зелена оаза коју треба сачувати и за генерације које долазе и зато га треба што пре уредити.
[галлерy идс="109625,109615,109619,109620"]
Učitavanje komentara...