Živo sećanje posle 25 godina od bombardovanja

U anketi pitali smo građane sećaju li se šta su radili i gde su bili 24.marta 1999. godine kada je počela NATO agresija na našu zemlju? Šta pamte 25 godina posle, i da li se sada plaše rata? Jedan od sagovornika je rekao "mislim da bi to rado ponovili"

- Kada se pomene 24.mart 1999.godine i bombarsovanje naše zemlje sva se naježim, jer se i sada svega sećam do detalja. Radila sam u policiji, deca su mi bila sama kući, majka sama u Beogradu, suprug je radio u Rusiji... Neprospavane noći, dvosmenski rad, kad začujem sirene razmišljam samo šta li će da se desi. Sećam se vrlo dobro kad su Zabučje gađali, pošla sam u drugu smenu sa Terazija, kada je grunulo, potrčala sam nazad kući, da vidim da se nije šta desilo. Dođe mi i sad da plačem zbog toga šta sam preživela. Moja ćerka je tada imala osam godina i nije pokazivala da se plaši, a kada je sve završeno i prošao neki period, kad god čuje avion gleda me kako ću da reagujem.

Tog prvog dana, to nikad neću zaboraviti gledala sam Esmeraldu na televiziji i samo je moja zaova pošto joj je kuća do moje uletela i pitala šta radim? Sin joj je javio iz Moskvi da če početi bombardovanje. Sa decom smo otišle u selo prema Gostinici kod nekih rođaka. Tu smo bili pet dana i ja sam morala da se vratim zbog posla. Bila sam prepuštena sama sebi. Sada 25 godina posle ne volim ni a od agresije, ponekad kad čujem avione pretrnem, jer sve mislim da će se nešto desiti. Jako me brine ova cela situacija i samo molim Boga da rata ne bude.

- Sećam se kad je gorela Čigota, goreo Tornik, kada je toranj pao na Avali, kada su na Straževici padale bombe razorne jačine i sećam se uplašenog naroda. Za mene je bombardovanje bilo veliko iznenađenje u lošem smislu, a dugo je trajalo.

Tog 24.marta kada je krenulo NATO bombardovanje bio sam na putu od Beograda ka Zlatiboru. Sa Banovog brda sam gledao Batajnica kako gori, Pančevo i veliki potresi u Lipovačkim šumama.

Posle 25 godina očekujemo neko opet nevreme, ako se to tako može nazvati, jer u svetu se ne smiruje, a velikim silama to nedostaje. A nama samo strah od toga.

- Tog 24.marta bio sam na službi, a radio sam u Generalštabu Vojske Jugoslavije. Svega se dobro sećam i neću to da zaboravim. Da oni koji su nam to uradili tada, isti odnos prema nama imaju i sada. Iluzija kod nekih ljudi je da nam Zapad, da uslovno kažem, prijateljski nastrojen, mislim da greše. Ne pričam ovo iz nikakvog ideološkog razloga jer što se tiče nekih materijalnih stvari tom Zapadu mogu da aplaudiram, ali neke stvari koje su uradili mislim da se ne bih složio sa njima ni dan-danas. Pričaju jedno, a rade drugo.A da li će ponovo isto uraditi, mislim da bi to rado ponovili.

I pre bombardovanja sam učestvovao u ratu tako da za mene lično nije bilo nikakvo iznenađenje. Oni koji su razbili tadašnju Jugoslaviju, za kojom ja uopšte ne žalim. Samo mi je žao što 1918.godine nije stvorena srpska država, a posledica svega toga je što smo te godine srpsku državu i narod „utopili“. Morali smo da ratujemo 1941.godine, pa 1991.,pa morali smo 1999. godine.

Sada 25 godina posle potpuno je identična stvar, jer oni koji su zagovarali da mi kao narod nestanemo, to rade i danas. Mislim da se ništa nije promenilo.

- Sećam se tog 24.marta kao juče kada su to veče počeli da se čuju avioni. Moj sin tada je imao četiri godine, nisam se plašila. Samo je bilo glupo. I posle 25 godina na isti način razmišljam o ljudskoj gluposti i kome to uopšte treba. Čemu uopšte izmišljeni ratovi, zašto? Ja nemam problema sa mržnjom i ne razum te stvari. Apolitična sam i ne razum zašto treba zlo ljudima? Dodala bih da nisam iz Užica već iz Inđije i ovde sam kod moje prijateljice.