- Kada ostanete sami sa detetom kao majka dobijete nadljudsku snagu i spremni ste do poslednje kapi znoja da se borite za egzistenciju bez obzira na teškoće i invaliditet – priča za “Vesti” Užičanka Gorica Stojanović, kojoj javni radovi kao i drugim ženama sa ovakvim problemima mnogo znače i koja se zalaže da oni traju više meseci.
Nećemo pogrešiti, ako kažemo da osobe sa invaliditetom teško dolaze do posla, pogotovo za stalno, a žene su u još specifičnijem položaju. Naša sagovornica Gorica Stojanović (52) na početku razgovora ističe da posao za njih znači da su isti kao i drugi ljudi, da je posao potvrda ravnopravnosti i da osobe sa invaliditetom vrede kao drugi ljudi i pomažu svojim najbližima i celom društvu.
- Osobe sa invaliditetom teško da mogu da nađu posao koji mogu da obavljaju zbog ograničenja koja imamo. Moj problem je leva noga i ne mogu sve poslove da obavljam, jer su problemi vezani za kretanje i stajanje – kaže Gorica i dodaje da bez obzira na kvalifikacije i to što je administrativni radnik nije se lako zaposliti. Naročito joj je bio teško, a posao potreban pre deset godina kada joj je preminuo suprug, a ona u 42-oj godini ostala sama sa devojčicom koja je tada imama jedanaest godina. Danas je Gorica ponosna majka devojke koja je dobar student treće godine farmacije na Univerzitetu u Beogradu i čija sreća joj je najvažnija u životu.
- Javni radovi kao dodatni prihod uz skromnu porodičnu penziju su mi mnogo značili do sada. Prvo iskustvo bilo je u školi “Nada Matić”, kontakti i opismenjavanje odraslih, u pitanju je bilo desetak osoba iz okolnih sela – seća se Gorica. U Domu zdravlja sa ostalim osobama sa invaliditetom radili su uređivanje prostora i farbanje stolarije, i drugih površina. Bila je angažovana na administrativnim poslovima u udruženjima, a trenutno u užičkom Udruženju slabovidih.
Javni radovi su dobra mera, nema norme i radimo koliko smo u mogućnosti i ograničenja dozvole. Svakako bi bilo bolje da javni radovi traju više meseci, sada je svedeno na četiri meseca, ali bolje i to nego ništa. Ostalo smo prepušteni sami da se snalazimo, ako neko želi da nas angažuje – navodi Gorica Stojanović i dodaje da su ipak kategorija stanovništva koja lako ne može da dođe do posla i da ih nema mnogo da bi to predstavljalo veliki finansijski trošak za državu. A što se tiče barijera i odnosa sugrađana prema osobama sa invalididtom ona primećuje da su Užičani obazrivi, posebno u prevozu kada uvek ponude mesto, ali ima i onih retkih bez domaćeg vaspitanja koji posebno na osobe sa težim invaliditetom gledaju sa sažaljenjem i prezrivo.
Za invalide je veoma bitno što je Nacionalna služba proteklih godina uvela kurseve za obuku raznih poslova, smatra Gorica.
Išla sam na kurs kompjutera, zatim engleskog jezika i kurs pedikir-manikir. Sve sam to pohađala kako bi se što više osposobila i imala mogućnosti da radim druge poslove nevezano za struku. Ovo su dobri projekti i treba ih nastaviti – navodi Stojanović i dodaje da poslodavce što više treba upoznavati šta osobe sa invalidietom mogu da rade i da ne treba odustajati
Produžiti javne radove
Javne radove treba produžiti na šest meseci i to bi nam značilo. U Udruženju slabovidih imamo kolegu koji sa značajnim stepenom oštećenja vida radi na skeniranju dokumenata i na kompjuteru, sve to sa toliko odgovornosti, verujte možda više nego neko ko nema problem sa vidom – svedoči ova borbena Užičanka.
Projekat "Žene sa invaliditetom, vredne radnice bez posla"
Učitavanje komentara...