MILAMARA FEST: Kišni koncert za „direktora svemira“ (FOTO)

„Kad je Miško tu svi rade samo svoj posao, a ako nešto i krene naopako, on će to rešiti“, sa osmehom su se te večeri prisećali njegovi prijatelji, kolege, drugari, koje je Milomir Milosavljević ponovo okupio na bini, na kojoj su barem jednom zajedno stajali

Ako je Milomir Miško Milosavljević u sećanje na koga je Milamara Fest organizovan, nekako mogao da vidi baštu Gradskog kulturnog centra te kišne večeri, sigurno bi imao šta da kaže, ali bi verovatnije ipak ćutao i radio. Kao i uvek. „Direktor svemira“, kako su ga neki zvali, dovodio bi ton do perfekcije i ne bi bio srećan zbog mogućnosti da se neka kap kiše i oprema susretnu.

„Ako pukne žica, Miško rešava stvar, ako nema struje, on se penje na banderu, ako treba da se zalemi nešto, sve će Miško rešiti, prisećali su se nostalgično te večeri Miškovi prijatelji, kolege, drugari, koje je Milomir ponovo okupio na bini, na kojoj su barem jednom zajedno stajali.

Ivan Petronijević: Miško je bio čista duša. Imao je razumevanja za sve i svima pružao podršku. Pamtim događaj koji se desio posle vojske – bend se ponovo okupio, hteli smo da sviramo, ali nisam imao gitaru. Miško, koji je inače uvek delovao jako strogo, ponudio mi je svoj Stratocaster, što je za to vreme bilo neverovatno. Kupio me je za sva vremena. Poslednji put smo pričali na nekom jam session-u u Kući čaja, kada mi je prišao i pitao me zašto ponovo ne počnemo da sviramo naše stvari... Onda sam shvatio da bi se nešto verovatno promenilo da mi je to rekao dvadesetak godina ranije, jer bio je čovek čija reč ima težinu.

Nebojša Milutinović: Sećam se, bio je kraj novembra 2001. godine, otvaranje renoviranog kluba "Sloga" u Sarajevu, sviramo

mi i "Zabranjeno pušenje" Seje Saksona. Tonska proba „Pušenja“, zvuk na bini pristojan, u klubu tanak. Škoma odlazi do tonca, nešto pričaju par minuta, Škoma seda za miksetu i u roku od 30 sekundi ljudi imaju ton kao kuća. Naša tonska proba: Mikara uključuje 130-icu i ispaljuje tri rifa, a 30 prisutnih ljudi obustavlja sve aktivnosti i gleda ga u čudu. Nakon svirke, krećemo ka bekstejdžu i mimoilazimo se sa sjajnim momcima iz „Pušenja“. Prilazi mi njihov gitarista i kaže "Kud ću ja sad, ba, posle ovog Hendriksa!?"

Milan Jevtović: Jako bih voleo da mogu da lepo sročim u reči svoje emocije u ovom trenutku. Mnogo sam tužan i nikako mi ne ide. Možda je tako zato što još uvek ne verujem da Miško više nije tu, jer to zvuči nemoguće za tako jedinstvenog muzičara i pre svega sjajnog čoveka.

Vladimir Pavlović: Miška sam znao celog života, od klinačkih dana, iz srednje škole. On je bio prvi od svih nas koji je počeo na

pravi način da svira, da tretira rokenrol. Svi smo gledali s oduševljenjem na njega i na način na koji je svirao. Želeli smo da bar u nekom trenutku podelimo stejdž sa njim. Upravo svi ovi muzičari koji su ovde večeras imali su tu priliku kroz prethodne decenije. Na žalost, iznenada je otišao, a mi pokušavamo da ga se setimo na način koji bi mu se verovatno dopao.

Sergej Trifunović: Otišao je najbolji od svih nas, najtalentovaniji, plodan kao zemlja. Gde god je došao, postajao je stub cele priče. On je svirao bas jednako fantastično kao gitaru,

klavijature ili bubnjeve, fantastično pevao. To je jedini čovek koga sam video da svira gitaru i da je u isto vreme tonac šestočlanog benda. On siđe sa bine, za 32 sekunde sve namesti, vrati se i sve zvuči savršeno. Miško, inače vrlo ćutljiv, često namrgođen, veliki Hitler kada je posao u pitanju. Kod njega mora da se zasluži poverenje, vreme, saradnja. Kritičan, ali i samokritičan. Kada radi sa šest ljudi, on svih šest drži tu gde su dok ne izgura najbolje iz svakoga. Čak i kada neko kaže da misli da je dao najbolje od sebe, on zna da nije tako i ne odustaje, još dva, tri sata, koliko god da je potrebno. Postoji čuvena priča s početka devedesteih, kada je u Užice dolazila YU grupa. Miško je tada bio tonac, ušao je sa Dragim ili Žikom u priču o gitarama i uzeo da proba jednu. Kažu da se scena završila tako što su braća Jelić bukvalno klečala pred njim i molila ga da dođe kod njih, jer im je trebao gitarista. Miško nije hteo, a posle toga, došao je Petar Jelić. Ta genijalnost je svima bila odmah očigledna. Ivana Vukmirović ga je odmah prozvala „direktor svemira“. Mogu o Milomiru Milosavljeviću da pričam satima, posvetio sam mu jednu priču u prvoj i jedinoj knjizi koju sam napisao „Stovarište“. On je jedan od sedam najbitnijih ljudi u mom životu.

Zoran Filipović: Miška sam upoznao u kabini Kluba omladine.

Poslao ga je Gago Kovač, koji mi je rekao: „Dolazi ti jedan gitarista koji je odličan, nije kao oni tvoji pankovci, srediće ti sve što je pokvareno“. Onda je došao Miško sa lemilicom i popravio - sve. Postao je moj specijalni, lični ton majstor. Nikada se nisam ljutio na njega što dolazi u poslednjem trenutku i odmah zbriše dalje. Uvek je pravio čaroliju i žurio na neko drugo mesto gde je za još nekoga trebalo da uradi nešto lepo. On zato nije bio samo moj lični specijalni ton majstor, bio je svačiji ton majstor, gitarista, muzičar, čovek, pre svega.

Đorđe Vasić: O Mišku bih mogao najlepše priče pričati tri dana i tri noći. Dvadeset godina života smo podelili. Dvadeset godina druženja, svirki, poslova, aranžmana... Veličina koju je Užice izgubilo, takav kapacitet je nenadoknadiv. Ne znam kako ću večeras, jer četiri pesme koje izvodimo je Miško svirao sa nama. Danas na probi su svima oči zasuzile. Još uvek ne mogu da poverujem da se to dogodilo.

Aleksandar Duković: Znali smo se od kraja moje osnovne škole,

a prvi put svirali zajedno kada sam ja bio prva, a on druga godina srednje škole. Bila je to neka velika gitarijada u Velikom parku, devet bendova, verovatno najveća takva svirka u Užicu ikada, okupila je oko dve do tri hiljade ljudi. Miško je bio unikatan u više aspekata, počev od toga da– ako pukne žica, Miško rešava stvar, ako nema struje, on se penje na banderu, ako treba da se zalemi nešto, Miško će. Kad je on tu, ostali rade svoj posao, a ako nešto i krene naopako, Miško će to rešiti. Pitanje je da li bi bez njega bilo ikakve rok scene u Užicu, sve je to on generisao. Kad je krenuo turbo folk 90-ih, opet je tu bio Miško, zahvaljujući kome se računalo da scena postoji. Veliki gubitak u svakom smislu, ljudskom i muzičkom. On nam je i večeras vratio neki duh, energiju, okupio nas... istina, nerviralo bi ga što kiša pada i preti opremi, šištao bi i ne bi ni sa kim razgovarao, ali bi nas sve motivisao da se podjednako zalažemo da sve bude savršeno.

Dragoljub Zumberović: Svirali smo par tezgi zajedno i naravno da je on to perfektno odradio, ali kada smo se prvi put okupili na probi u GKC-u za jedan od Đokovih koncerata, e to je sasvim druga priča. Na tim probama muzičari (oni pravi) obično nešto sviraju za zagrevanje, a oni još "praviji" krenu u improvizaciju, pa šta ispadne. Tu je Miško pravio razliku. U konkretnom skidanju kompozicija bio je nepogrešiv, u improvizaciji još bolji. Krenuli smo spontano da muziciramo i samo mogu da kažem - da je to neko snimio tu svirku, danas bi se to slušalo među muzičarima bez daha. Kasnije smo često sedeli u Vremeplovu i o tome pričali. Njegov stav je bio potpuno tačan: "Da bi mogao dobro da improvizuješ, moraš pesmu da skineš tačno do svakog detalja, a tek onda možeš da se prepustiš mašti", koju je on imao.Tinjala je ideja da u neko vreme pravimo ekipu za uživanje, ali zla sudbina ga je zaustavila u mnogim njegovim idejama. Miško,počivaj u miru i neka te Anđeli čuvaju.

Ovako je kišni Milamara Fest video Božidar Fotografija:

[gallery td_select_gallery_slide="slide" ids="66055,66054,66053,66052,66051,66050,66049,66048,66047,66046"]