Из штампе је изашла књига „Добрила“, монографија о Добрили Васиљевић Смиљанић, жени која је оставила неизбрисив траг у културној и привредној историји Југославије, аутора Зорана Јеремића, ужичког књижевника и новинара. Издавач је Музеј на отвореном „Старо село“ Сирогојно. Објављивање књиге реализовано је уз финансијску подршку Министарства културе и информисања Републике Србије. Овим поводом, за „Вести“ смо разговарали са Зораном Јеремићем
Како је настала књига „Добрила“?
-Монографија о Добрили Смиљанић резултат је, пре свега, иницијативе њене сараднице Босе Росић и недвојбене подршке тој иницијативи од стране Светлане Ћалдовић Шијаковић, директорке Музеја на отвореном „Старо село“ Сирогојно. Разуме се, намера да се реактуелизује стваралачка и животна прича жене која је оставила низбрисив траг у културној и привредној историји Југославије, подразумевала је њену сарадњу са аутором монографије. Упркос Добрилиним годинама, наши дуги разговори у Ариљу, Равнима и Сирогојну потврдили су оно што сам у новинарској пракси редовно препознавао као врлине свих великих стваралаца: мудрост, једноставност и скромност. Ти разговори били су црвена нит ове књиге која се, поред Добрилине живе речи, темељи на избору из обимне архивске грађе и сведочанствима њених сарадника и савременика.
Колико сте знали о Добрили Васиљевић Смиљанић и какав је био Ваш концепт, шта је била његова окосница и да ли сте морали одступати од њега током истраживања?
-Пре готово тридесет година, као млад новинар направио сам велики
интервју са Добрилом у Сирогојну. Распад Југославије, ратови, санкције и црно тржиште већ су увелико наговештавали другачију судбину њеног модног успеха. До тада је више од 80 одсто модела „Сирогојно“ пласирано на инострано тржиште, од Токија до Њујорка. Па ипак, њена енергичност и оптимизам још увек су били заразни. Наслов тог интервјуа - „Од недођије до Јапана“ – довољно говори о мом одушевљењу њеном уметничком и пословном авантуром. Првобитна замисао о монографији била је да то буде књига разговора, али је Добрила такав концепт сматрала помало претенциозним. Када сам „открио” њене аутобиографске записе, онда је све било лакше. Реч је о изванредно написаним фрагментима, са свим елементима добре прозе. Нису случајно студије књижевности њена неостварена младалачка жеља, а ишчитивање добре литературе насушна потреба до данас.
Колико је трајало истраживање с обзиром на изузетну комплексност коју је носио сам живот и рад Добриле Васиљевић Смиљанић као и друштвени и привредни амбијент у којем је радила?
-С обзиром на деликатност епохе у којој је радила, истраживање је трајало релативно кратко јер ми је уредна архивска грађа Сирогојно Цомпанy, Музеја „Старо село“ и породице Смиљанић била све време током припрема доступна. Међутим, ја сам трагао за оном врстом документарних детаља који бацају светло на њену стваралачку драму и унутрашње дилеме. Поднаслов ове монографије гласи „Животна прича“, а таква прича у пуном сјају засија тек у некој врсти исповедног поштења. Није то мали изазов у годинама када се своде животни биланси. Напротив.
Књига указује да сте имали на располагању богате изворе, велику количину грађе. Одакле сте највише црпели информације?
-Највише информација добио сам од Добриле Смиљанић и Босе Росић током заједничког прегледа грађе у Равнима. У тој позамашној работи прожимали су се сентимент, радост, сета и заборав, тако да није било лако између две ватре држати се оне народне – лијепо везеш ако не пометеш.
Добрила као да у свом животу није имала ни секунде празног хода. Какве конструкције треба да буде човек који живи такав живот, који „муњевито“ прелази пут?
-Тешко питање. Претпостављам да поред добре генетске јапије и талента тај „муњевито пређен пут“ подразумева огроман рад и одрицање на које је спреман само онај ко искрено верује у то што ради. То што је она обећавала сирогојнским плетиљама и сарадницима далеке 1962. године личило је на бајку. Када сам једном приликом питао Босу Росић да ли је тих година могла да сања да ће се у догледној будућности сирогојнским џемперима дивити и Пјер Карден одоговорила је: - Ми нисмо о томе могли ни да сањамо, али је Добрила била толико „луда“ да је мислила да је то могуће. Све нас је заразила својим идејама па смо почели да јој верујемо.“
Шта нам је Добрила показала и поручила својим радом и животом? Да ли човек, уколико поседује њене особине, неминовно мора стићи до свог „Сирогојно стила“?
-Наравно да не мора. На први поглед, културолошки и привредни феномен „Сирогојна“ иза кога стоји Добрила Васиљевић Смиљанић настао је на таласу убрзане изградње новог југословенског друштва после Другог светског рата. Међутим, до одласка у златиборску забит ништа није обећавало такав наставак њене зреле младости уграђене у афирмацију сирогојнских плетиља. Тек тада ова животна прича представља сведочанство оне врсте стваралаца чија креативна воља, упркос тешким околностима, досеже до неслућених висина. Њен уметнички и пословни домети обавезују тим више када се зна да су остварени у духу најбоље просветитетљске традиције. То могу само несебичне и даровите личности неисцрпне радне енергије, јунаци оне древне метафоре о путнику који је — када га је талас високо подигао — угледао читав свет. Са таквом далековидошћу тешко их је пратити, иако смисао њихове визије налази потврду у свакодневном напретку заједнице коју им је судбина доделила.
Како и наводите у књизи, Добрила је написала о успеху: „У сваком народу се крију традиционално знање и дар. Ухватити ту енергију и правилно је усмерити значи успети“. Како Ви то коментаришете?
-Нема се тој изјави шта додати. Добрила је од раног детињства била очарана традиционалном уметношћу у својој родној кући у Радобуђи, касније оним што је радила Рајка Боројевић са драгачевским ткаљама, затим наивним сликарством Хлебинске школе и Ковачице, али и изложбама савремене уметности у Београду. С друге стране, на Вишој економској школи дипломирала је на тему из области туристичке пропаганде. Стога ме нимало не чуди то што се њен уметнички сензибилитет у садејству са пословним духом развио до неслућених размера. У свему томе не треба заборавити ни неку врсту њеног етичког императива, јер ко се шаре са ћилима властите традиције лако одриче, брзо пропадне кроз танак цивилизацијски патос, најчешће идеолошке природе.
За „Сирогојно стил“ који је створила и изградила, који је и данас жив, Добрила је рекла једну велику истину: „Сирогојно стил“ је последица огромног потенцијала који постоји у нашем народу, а који због нашег менталитета нисмо хтели да приметимо“. Јесте ли задовољни како сте у књизи показали начин на који је она учинила да потенцијал Сирогојна и његових жена буде видљив?
-Задовољан сам чињеницом што се уопште указала шанса да се о том потенцијалу говори из угла жене која га је на најбољи могући начин афирмисала широм света. Када је наш фабулозни менталитет у питању, „Сирогојно стил“ и Музеј „Старо село“ најбољи су доказ да је под вођством стручњака аутохтоно благо најсигурније и најдуговечније, односно, да такозвани „наш менталитет“ има и друго лице.
-Сирогојно је за Добрилу, како сама каже, била и њена шанса. „Препознала сам је и постала њен роб“. О чему, по Вашем мишљењу говоре ове речи?
-О слатким мукама стваралаштва, о строгој мајци инвенције, о дисциплини неимарства, о жртви за заједничку ствар, о љубави спрам ближњег, о можда горкој рачуници победе, али ипак победе градитељског принципа над ирационалним силама фатума, политиканства и деструкције.
Шта Вас је док сте радили књигу посебно фасцинирало, а шта највише погодило?
-Не сећам се да сам у дугим разговорима са Добрилом чуо да је о развоју Сирогојна говорила у првом лицу једнине. Разумео сам да то „ми“, заслужно за излазак златиборског села са угашеним каменоломом и оронулим задружним домом на модне писте у Риму, Паризу и Бриселу није рецидив усиљеног колективизма, већ одраз њене скромности, њене жеље да не повреди све оне који су допринели стварању „сирогојнског чуда“. Њена прва озбиљна замерка књизи односила се на чињеницу да сам пропустио да поменем чувеног сирогојнског кафеџију Дола. Рекао сам јој да је важније то што нисам пропустио да поменем да је одбила пословни уговор Пјера Кардена. „Мени је много важнији Доле кафеџија него Пјер Карден“, изричита је била Добрила. А шта ме је највише погодило? Прошле јесени возач из Музеја „Старо село“ причао ми је како се некад лепо живело у селу у којем је радило неколико фабрика и у којем су готово свакодневне посете политичких, научних и уметничких елита биле уобичајена појава; школа и вртић препуни деце; младима није падало на памет да одлазе у град за бољим животом... Питао сам га колико је ђака јесенас пошло у основну школу. Један!
Имали сте прилику да радите интервју са Добрилом пре три деценије, сада сте је поново срели. Како сте доживели поновни сусрет?
-Као и први пут, био је то сусрет са самосвесном, мудром и енергичном госпођом која је и даље у стању да на састанку задружног радничког савета за част и равноправност жене потегне столицу на претњу неког ђилкоша. Нисам сигуран да би данас због година то била у стању да уради, али верујем да би јој се неки дамски пиштољ нашао при руци.
Књига „Добрила“ за етнолога Босу Росић, сараднице и до данас верне Добрилине пријатељице, јесте „узбудљива песма у прози“ чији сте аутор Ви, али ова монографија и визуелно изгледа моћно? Ко је заслужан за то?
-За тај комплимент заслужан је мој пријатељ, графички дизајнер и угледни универзитетски професор Атила Капитањ из Новог Сада. Фотографије су биле неуједначеног квалитета, али су оне са потписом Петра Оторанова, уметничког фотографа и једног од заштитних знакова „Сирогојна“, заблистале у пуном сјају.
Učitavanje komentara...