Животне истине

-Одавно у рукама нисам имао књигу у којој има толико животне истине, исказане с толиком непосредношћу, и тако убедљиво - написао је академик Љубомир Симовић у предговору за нову књигу Илије Мисаиловића „Казивања из прве руке“.

У издању Народне библиотеке Ужице објављена је нова књига Илије Мисаиловића „Казивања из прве руке“, предговор је написао академик Љубомир Симовић, а уредник издања је Зоран Јеремић. На промоцији, одржаној 21. октобра, у Читалишту Народне библиотеке, говорили су Душица Мурић, директорка Народне библиотеке, Катарина Доганџић, виши кустос у Народном музеју Ужице и аутор Илија Мисаиловић. Гост на промоцији био је једини живи казивач, Стеван Р. Стаменић.

Књига Илије Мисаиловића садржи казивања Стевана Стаменића, али и Луке Д. Мисаиловића, Зарије и Грозде Станић, Станке и Милана Мисаиловића, Трњине Ђуричић, Гвозденије Мисаиловић, Милице и Ангелине Лазић, Славе и Лазара Бјелића, Оliveре Маркићевић, Здравка Паликуће, Обрада Станића, Милана Милекића, Данице Остојић и Раденка Радовановића, Драгише Цвјетића, Слободана Николића, Драга Туцовића, Милутина Миће Крстовића, Момчила Радосављевића, Драге Протић, Раденка Луковића, Гвоздена Дивнић Бубовца и Обрадина Мартића Чоче.

У предговору, академик Љубомир Симовић је, између осталог, написао да „Илија Мисаиловић своју књигу заснива на сведочењима људи са друштвене маргине, али тим сведочењима битно допуњава, а каткад и коригује, наше представе и знања о нашој прошлости. С тим знањем, можда ћемо моћи одлучније да се суочимо и са истинама нашег времена.“ О језику којим говоре казивачи, академик Симовић, пише:

-Одавно у рукама нисам имао књигу у којој има толико животне истине, исказане с толиком непосредношћу, и тако убедљиво. Мисаиловићеви саговорници своју истину казују својим личним, живим и тачним језиком. Задржавајући пажњу на том језику, и нехотице га упоређујем са стањем у коме се српски језик налази данас. Задржаћу се на једном баналном, али карактеристичном примеру. У различитим текстовима, не само у новинским него чак и у књижевним, и у преводима књига, налазимо облике као што су „јато црва“, „јато свитаца“ или јато лептирова“. Као што су „рој птица“ или , још горе и невероватније, „рој вукова“! Читајући овакве конструкције, питамо се у ком свету живи и шта зна онај ко не зна шта је рој, шта је јато, шта су чопор и крдо!

За разлику од оних који живе у свету у коме је рој свитаца јато, а чопор вукова рој, саговорници Илије Мисаиловића јасно виде свет у коме живе, и прецизно описују и дефинишу и најкомликованије односе и појмове. И кад кажу „контра место“, и кад искују ону неочекивану и непоновљиву реч као што је „нешћебудне“, ми их разумемо, и тачно знамо шта хоће да нам кажу. Њихов језик формирају њихове истине. Неким од њих живот је био једина школа, али су они из те школе изнели најскупља знања.“

Душица Мурић навела је да књига на више од 500 страна доноси 22 сведочења земљорадника, трговаца, службеника, правника, свештеника. По њеним речима овакве публикације су веома значајне „јер представљају чуваре нашег традиционалног, културног и језичког блага“. Сведочења су аутентична и по језику и по садржају, то су сећања „о одрастању наших предака“, о времену и догађајима између два светска рата, а пре свега, о периоду после Другог светског рата, о „анонимним рођацима, комшијама, пријатељима“, али и „сећања на неке познате личности које су обележиле историју ужичког краја.“

Мисаиловић каже да је приче записивао од 1985. па до данашњих дана.

-После завршетка монографије о Кремнима остало ми је једно двадесетак прича које су биле као вишак, а када пишемо монографију користимо три главна извора, историјску грађу, стручну литературу и приче са терена што се у историографији зове мемоарска грађа. Када сам сакупљао ту грађу, један од тих казивача био је и мој земљак Стеван Р. Стаменић који је својом причом прешао димензију креманске приче и он ме моли да направим посебно књигу о њему. Из те молбе произађе ова књига. Рекао сам му: Стево, твојој причи додаћемо и друге и тако је настала књига „Казивања из прве руке“. То су 22 животне приповетке обичних људи, али садржај није обичан. То су приче не само о казивачима, већ приче које, можемо рећи, на један леп начин приказују време, људе, атмосферу, прилике. Када их читаш употпуњујеш сазнање о прошлом времену. Ове приче допуњују званичну историју, јер када их прочитате, онда видите да баш све није било како је било, већ како су људи доживели то време у којем су живели- каже Илија Мисаиловић. Казивачи су из ужичког краја, из Кремана, Заовина, Ужица, Косјерића, Чајетине, Бајибе баште, Биоскеали они говоре о многим местима, Крању, Загребу, Тунису, Алжиру.

Катарина Доганџић, између осталог је казала:

-Уверена сам да би ова књига била веома занимљива и оним читаоцима који никад нису чули ни за Кремна, ни за Ужице, нити за ужички крај. Локалне теме у њој само су полазиште за много шири садржај од онога што би се на први поглед могло рећи- рекла је Катарина Доганџић и истакла:

-Илија Мисаиловић је умео да пронађе саговорнике и тему која ће свима нама бити веома занимљива. Ова књига пружа изузетно драгоцену грађу за етнологе, лингвисте и историчаре. Иначе, тренд је у последњих неколико деценија, да се све више публикују такозване приватне, историје малих живота које су пријемчљивије за разумевање историје. Сви казивачи су веома речити људи који су веома ценили писменост без обзира да ли су уопште имали школе.

Кремна – најлепше село у Европи

-Ја сам Стеван Стаменић из Кремана, а Кремна су најлепше село у Европи. Рођен сам 9. јануара 1928. у подруму на св. Стевана због којег сам и добио име. Илији сам казивао 120 страница ове књиге- рекао је Стеван Стаменић. Почео је да чобанише са пет година на Тари, основну школу је завршио на Зборишту код учитеља Мила Газдића. касније се дошколовавао. Сећа се војски које су пролазиле кроз Кремна у Другом светском рату, а када је рат завршен, иако је „свануло“ почела је нова борба-борба за живот. После бројних послова које је радио, одслужене војске, запошљава се, а као радник“Хидротехнике“ управник је многих домова културе на градилиштима овог великог предузећа, синдикалац, радио у Алжиру. Једно од његових сећања је и о првој биоскопској пројекцији у Кремнима 1935. године:

-Ушитељ Миле Газдић једног дана саопшти нам следећу вест: „Сутра у 10 сати биће овде у школи приказане живе слике. Улазница за ђаке је пола динара. ко нема пола динара, нека понесе два јаја.“ Сомун је коштао динар. Уз то, учитељ је обавезао ђаке да вест пренесу и родитељима, с тим што ће биоскоп за грађанство бити у Тарабића кафани, уз улазницу од једног динара. када сам дошао кући и питао оца за пола динара, он ми љутито одговори: „Сељак нема пара за циркус, Ја само мислим како да платим порез и купим жита.“ Нису ми вределе сузе. проблем је решила мајка, која је кријући дала неопходну улазницу.У путу, прескачући неку ограду, то јутро први пут, ваљда од радости што ћу гледати филм, разбијем једно јаје.“

Илија Мисаиловић, рођен је у Кремнима 1942. године, у Новом Саду је дипломирао, магистрирао и докторирао на Природно математичком факултету. Ширио је и преносио знање основцима, средњошпколцима, студентима. Радни век је крунисао радом у Географском институту „Јован Цвијић“ САНУ као научни сарадник одакле је и отишао у пензију. Осим ангажовања у бројним друштвеним активностима, Мисаиловић је објавио бројне стручне и научне публикације, као и велики број чланака у стручним часописима. За монографију „Кремна“ добио је награду Града Ужица и награду Архива Србије.