„Живе камене душе“

Милијан Деспотовић: „Живе камене душе“, Удружење потомака ратника 1912-1920, генерал „Љубомир Марић“, Косјерић

„Књигом „Живе камене душе“ Милијан Деспотовић се потврдио као поуздани истраживач сакралне уметности крајпуташа и сврстао у ред знаменитих баштиника народне материјалне и духовне културе, попут Бранка В. Радичевића и Радојка Николића. Али у овом делу Деспотовић проговара не само као проучавалац завичајне, ратне и народне прошлости, публициста и хроничар, него и као лирски песник (...), указује и на патриотску и етичку димензију односа према колективном памћењу, традицији и традиционалним вредностима – написао је, између осталог, мр Велиша Јоксимовић о новој књизи „Живе камене душе“ пожешког песника Милијана Деспотовића који се овог пута доказао и као публициста. Проф. Др Слађана Миленковић о књизи пише:

-Ово је документарна али и родољубна и антиратна бележница, која је очито, замишљена да буде каталог али је ту форму својим озбиљним прилазом садржајно надрасла. То ће читаоци запазити.

Свој доживљај нове Деспотовићеве књиге, песник Слободан Ристовић, преточио је у приказ који преносимо у целости.

Запис о буђењу починулих

Једино песник са смелошћу рудара, који се од ракијског казана у јаму упутио, има кураж да крочи међу давно починуле, као да је на свадбу кренуо, где ће загледати и бирати невесту.

Србима у потрази за погинулим, нису потребне архиве. Увек је више непописаних од оних чије су ћаге и пусуле сачуване. Колико год да их упишеш и именом насловиш, више их остане. Само је под тим небом смрт родна, када му је и на потиљку.

У ту потрагу и претрагу се упутио песник Милијан Деспотовић, који је одавно многе душе, како песничке, сликарске, ратничке и друге, мученичке од жижљевине заборава и немара међ људе вратио.

И записа да су крајпуташе у Срезу Црногорском, поново, неке из невида „окупили“ неимари Удружења потомака ратника 1912-1920, генерал „Љубомир Марић“, који дочуше зов из тишине јер „време је учинило своје. Наши камени војници обрасли су у маховину а њихове споменичке легитимације изгубиле су видност и читљивост. За многе, где ни путеви више нису проходни, претила је опасност да падну поново од метка запуштености и зарасту у невидник.“

Ово је књига о окамењеним, од којих се и камење склањало. Оно камење са људским ликом. А било га је. И има га. И биће га. Куку брдима и планинама, хоће их надвисити људски студен. Ако се у ајдуке не дигну гује у тим стенама, маховином ће нам историја обрасти. Постаће северна и на петој страни света, црна ко Црногорски срез са седиштем у Косјерићу. И све околне вароши ће носити име тог среза, само ће ћата преносити мастионицу у другу варош, у којој је у душану остало црнине за бар једну мајку.

Једино у Србији смрт роди, када град све убије, жега спржи и вода однесе.

У њој нема празног места за гробове. Ту је још чукунђед капарисао парцелу за унука. Не дај боже да је ко отме или препрода, мртав би му се крви напио. И из празних гробова се вије дувански дим. То нека душа вуче задњи дим, чекајући пупољак куршума. Незнаник је празан војнички куфер, умиљати гроб, материца наше историје, без буквице и бријаћег сапуна.

У обале у којој се не би могла ни гуја окућити, има места за немушти камен, споменик са крстом уместо главе. Камен је темељ и светионик, лобања за празну дупљу куле на Чегру. Сва недра мајки су Чегар и окрвављени пањ са главом пуном панајије. Ту је Деспотовић дошао, да причести Милораде, Радоване, Богољубе, Родољубе, Кукуљубе и Јадољубе, којима су мајке по трновима и глоговима окачиле даровне кошуље, које вране назваше пустолинама.

У свакој дупљи је по гавран и мајка, гуја и свилана сабља, којом јој је срце расечено. Ако му је воћњак пред погледом, сав је од шљива никлих из неких прсуја. Све су шљиве исте, па и оне које су се у јабуке преметнуле, уза сваку је бршљан сестрине кике и кора од лица изгребаних. Кад стегне мраз, па цикуну да небу прозор разбију, то је од мајчиног вриска.

Ова књига, која је уместо ордена на челу среза Црногорског, била би са мање позлате, да ју је писао неко други, а не песник. У сваком имену је бар по једно лицидерско срце испод имена којег нема. А то, што има војника без имена, то је остављено мени и теби, да неко име упишемо, када престанемо за именом трагати. Та крштеница ненасловљена, остављена је каменој мајци, да може загрлити сина. Да има где свећу упалити и јабуку оставити о задушницама.

У Србији би задушнице требале да буду бар два дана у седмици, да има два Бога. Овде је једино дупло туге и несреће. Неко вели да су туге сузама окишиле, па понекад затисну јарак костима. А онда се све у Мораву претвори и потоп учини...

Када би сви живи Срби изашли да посете гробљанске њиве, не би их било ни за вратине...

Слободан Ристовић

У Рогатици, 18. јануара 2022.