Умни калуђер Теодосије, који је знајући нашу заборавност и кратко памћење, оставио неколико реченица као подсетник, драгоценији од многих других написаних књига. Он из скромности није могао више саопштити; на пример, није записао да је „Рујанско четворојеванђеље“ прва штампана књига код Срба, и да је он, Теодосије, први српски штампар – наводи Драгиша Милосављевић
- Још нас је Црњански подсећао да се о прошлости мало зна, јер се мало и може знати. Не зато што је прошлост од нас сурово одвојена, већ што смо ми те провалије између нас и столећа - копали и дубили. Па када се данас иза себе осврнемо има мало трагова, мало друмова а никаквих путоказа јер смо их изместили, утрли да их неко случајно не открије. Страх да нас огледало не покаже у правом светлу - онакве какви јесмо - биће да је тај повод. Мало је и заоставшина предака за које знамо да су постојале, а које су нам у суморним временима биле подарене. Многе су крадене и пљачкане, неке су разнете у недрима и бисагама на све четири стране света приликом бројних сеоба. И на другим местима о нама сведоче. А оно што је у скромности остајало, продавано је или се још увек продаје, на базарима лакомих хедониста који поуздано знају да се за новац од сиромашних може све купити. А заоставштина је кућа и окућница, књига и црква, лист папира исписан у невољи и гомила камења остала од рушевина спаљеног манастира. Да ли ћемо, откривајући их, и себе нешто боље спознати, да нас можда и огледало покаже у другој визури? – почиње разговор за „Вести“ о монаху Теодосију, Драгиша Милосављевић, историчар уметности.
Да ли постоје писани трагови о манастиру Рујан у Врутцима?
- До потапања земље у селу Врутци недалеко од Ужица седамдесетих година XX века и подизања бране за снадбевање водом кажу да су били видљиви темељи давно срушеног манастира Рујна. О грађењу као и рушењу манастира нема никавих писаних трагова. Још више изненађује, да нема (или их је сасвим мало) података у усменој, епској меморији која несреће темељније објашњава и о њима сведочи посебним језиком. Хроничари Рујна још у XИX веку, писали су да су зидови били велики а на истоку запазили су сачувану камену плочу - Часну трпезу. Остаци изгорелих свећа сведочили су да су их мештани палили сваког Ђурђевдана, јер је манастир био посвећен св. Ђорђу. До почетка Другог светског рата изгледа да светилиште није било заборављено па су и крстоноше из Рујна полазиле и у Рујно се враћале. Обилазили су њиве и ливаде у Вруцима и Биосци и собом носили древни благослов монаха Теодосија. Док су камени тесаници постојали имали су и сакралну тежину па су их само ретки користили за неке друге грађевине и зидове. Неки стубови са древне римске виле који су били уграђени у рујанско светилиште, касније су распродати, и то онима који су највише платили. Тако су се, витки и мајсторском руком клесани носачи рујанске припрате, временом обрели на једној ужичкој школи и као подупирачи терасе куће једног професора из Ужица. Теодосије је оставио запис.
- О темељима и витким рујанским стубовима и манастиру покрај воде Ђетиње, вероватно се ништа не би ни знало да није записа на крају једне давно штампане књиге. Тај кратки текст исписао је на колофону (последњој страници) „Четворојеванђеља“ умни калуђер Теодосије, који је знајући нашу заборавност и кратко памћење, оставио неколико реченица као подсетник, драгоценији од многих других написаних књига. Он из скромности није могао више саопштити; на пример, није записао да је „Рујанско четворојеванђеље“ прва штампана књига код Срба, и да је он, Теодосије, први српски штампар. И многе друге податке Теодосије није забележио. Можда није било ни места, или је било од мање користи. Наша радозналост била би задовољена када би, на пример знали колико је посао на штампи „Четворојеванђеља“ трајао, кога је месеца почео а кога завршио, и ко је све са Теодосијем радио? И мада се дуго веровало да је тај текст особен и стереотипан, писан језиком другог времена - он је јасан, читак и свевремен. У могућем преводу запис гласи:
„…По вољи Оца, по заповести Сина и наклоности светога Духа и помоћи Бога кога славимо у Тројици, и пречисте Владичице мајке његове и наше, Богородице, написана (штампана) је ова божанска књига године 7045. (1536 – 1537) у манастиру који се зове рујански, под поткриљем планине која се зове Поникве, на реци која се зове Беаска (Биоска) на селу које се зове Врутци, при храму светога и славнога великомученика и победоносца Христова Георгија (Ђорђа). Трудио се о овоме ја грешни, убоги умом, а богати грехом, и Христу слуга, монах Теодосије. Но о овоме молим се браћо вама, или ви који будете читали или преписивали (прештампавали), исправљајте, а не куните, заради Бога и своје душе, јер ово није писао Дух свети, ни анђео већ човек малоуман и слабомоћан, и шта више сам. Слава свршитељу Богу. Амин”.
То што нам на крају књиге саопштава Теодосије, далеко је од уобичајеног монашког записа кога се и он у границама придржавао. Показало се, да су његови подаци тачни али и скромни у делу који се односи на њега и његов удео у огромном послу припреме и штампања „Рујанског четворојеванђеља“. Теодосије ништа не каже о занату који је негде морао научити, нема помена о опреми, о дрвеним или оловним словима, о сарадницима и помагачима. Он даје тачне кординате манастира Рујна, помиње топониме у околини, као да је слутио да када се његове речи буду тумачиле, манастира можда и неће бити. Односно, да ће све, као што се и раније збивало, прекрити вео заборава. Зато Теодосије пише управо оно што се њему тада чинило значајним и што ће се за потомке заиста показати драгоценим.
Шта је заоставштина монаха Теодосија?
- Неколико деценија млађи а можда и савременик Теодосијев, монах Мардарије из (не тако далеке) Мркшине цркве у поткриљу Црне Горе при храму светаго Вазнесенија прибележио је оно што Теодосије није. Штампајући „Четворојеванђеље“ 1562. године, он је записао да је слова рукоделисао он лично од жељеза и мједи, и да га је свршио с великим трудом и подвигом. Како других података нема као што Мркшину цркву не налазимо у другим документима нити катастарским пописима турских администратора - то данас, као и пре једног столећа о локалитету Мркшине цркве ништа не знамо, а о месту где је постојала и радила штампарија има мало и претпоставки.
Показало се дакле, да оно што је било добро познато Теодосију из Рујна, можда није било знано јеромонаху Мардарију из Мркшине цркве. А то је, да су камени темељи, мермерни стубови са неке римске грађевине уграђени у рујански манастир и зидови прекривени кровом - крхка творевина која често не наџиви ктитора а ни творца. Али реч, писана реч - знао је то рујански монах – наџивеће многе а можда и време. И судиће поузданије о свима, о онима који су се о свему трудили и књигу штампали, као и о онима који су преко сакралних остатака и манастира лако наводили воду или темеље покривали бетоном.
Али да се вратимо заоставштини монаха Теодосија из Рујна. Нису темељи, зидови нити витки стубови давно срушеног манастира његово дело које нам је у наслеђе оставио. Он није био ктитор Рујна испод планине Поникава, а да јесте, запис би био на другом месту и писан на други начин. Он се можда замонашио у неком суседном манастиру где је и штампарску вештину изучио а у Рујно је дошао вољом владике и игумана. Његова је дакле, зоставштина, они сачувани примерци „Рујанског четворојеванђеља“, штампани његовим трудом и руком.
То су колико се зна, неколико скромних и накнадно комплетираних књига, затим, појединачних листова расутих по нашим музејима и библиотекама. Али, његови су, нема сумње и они примерци за које поуздано верујемо да постоје, и да се налазе код неких колекционара који ће тек изаћи на светло дана. Сва је прилика да се и на неким прашњавим манастирским таванима крију делови „Рујанског четворојеванђеља“, јер су у временима после Другог светског рата београдске антикварнице нудиле старе књиге и појединачне листове донете однекуда и куповане по багателној цени. Међу њима пронађени су и неки сачувани листови са рујанске књиге.
- На крају, као што је монах Теодосије из Рујна засигурно знао, да су рујанска слова тврђа грађевина од мермера, цигле и камена, знао је и да ће се Рујно некад поновити. И њему је морало бити тешко пронићи у суморну будућност, али је зацело слутио да све што се поруши да се и сагради. Знао је и још нешто Теодосије из Рујна, да је на пример, једини залог обнови, дубина вере којом се могу премостити обале као и векови. Тако је почетком трећег миленијума сазрела мисао да се Рујно мора обновити. Стари локалитет и остаци древног манастира били су одавно под водом. Зато се Рујно нашло на брегу са кога се виде и околна брда и воде реке Беаске, испод планине Поникава. Али се рујанска духовност примила и процветала на ливадама изнад језера, на месту новог манастира. Божија промисао била је дата владици Жичком Хризостому, коме припада и огромна заслуга за поновљени манастир, у који је поново уграђен мермерни стуб са ужичке медресе. Може ли се и нешто од новог, обновљеног светилишта сматрати заоставштином монаха Теодосија из Рујна?
Пројекат „Пишем и чувам ћирилицу“ суфинансира Министарство информисања и телекомуникација Републике Србије.
Učitavanje komentara...