За Живомира Симеуновића чули су сви Ужичани. Овај познати ужички обућар иза себе има шездесет две године радног стажа. Захваљујући мајци, која је волела ово занимање, његова прича почиње још далеке 1952. године, када уписује занатску школу. Рођен у једном селу у Шумадији, са шеснаест година одлази у Аранђеловац, где како то обично бива, код једног старог мајстора креће да пече занат.
Прекретница у његовом животу, догодила се када су у трећој години заната, на ђачкој екскурзији према Сарајеву, свратили у Ужице које му се на први поглед допало, па је синула идеја да би могао баш ту да служи војску, не слутећи да ће тако заиста и бити.
-Ужице ми се допало као мали град. Учинило ми се да су људи јако добри. Свима сам говорио да бих волео ту да служим војску. После две године, та жеља се и испунила, па сам и добио војну позив баш овде. Две године сам служио војску, а пред крај рока, упознао сам садашњу супругу. Обећао сам јој брак и то се кроз годину дана и остварило- прича Живомир.
Ускоро, преко познанстава, добија посао у обућарском сервису као пословођа, на коме је радио две године, али због неправди одлучује да га напусти. У међувремену, желео је да помогне једном болесном обућару, који га убрзо и запошљава. Ту је радио шест година, а након његове смрти, купује локал у коме ради и данас.
Некада је Живомир правио и све врсте ципела по наруџбини, док му инспекција није неправдено прописала порез, који је био већи у односу на порез који је плаћао за целу годину. Тада одлучује да прекине производњу, иако се од тога могло лепо зарадити.
-У то време било је осам обућарских радњи. Двадесет ученика завршило је код мене занат, а многи од њих имају сада занатске радње по целој Србији. Неки од њих више нису живи, а ја сам најдуже ту- шали се на свој рачун Живомир.
Ипак, каже да је овај занат на издисају и да млади не желе да се баве овим занимањем. Ту је и проблем кинеске индустрије, где се више и не исплати поправљати јефтину и неквалитетну обућу. Како каже, кинеска обућа се прави од најлошијих и најјефтинијих материјала, али људи је узимају, јер је јефтина и такву обућу не вреди поправљати.
-Више нема квалитетне, италијанске обуће. Нажалост, онај слој људи који је и носи, они не поправљају, већ бацају. Оно што нас извлачи у раду су патике, њих највише поправљамо- искрен је овај обућар.
Живомирова радња претрпана је старом обућом, по коју муштерије месецима нису дошле. Он каже да се често дешава да људи не дођу по обућу месец, два, као и да неки обућари захтевају да се плати унапред, али да то у Ужицу није опстало.
Данас је све модернизовано, па и овај посао. Према његовим речима, некада је требало више времена и да се научи занат, али и за саму поправку или производњу обуће. Свака фаза рада од фирцања до постављања ђона и штикле, радила се појединачно. Данас се само налепи и посао се обави много брже. Сада су довољне до две године да се испече занат.
У Ужицу тренутно раде три обућара.
Према речима нашег саговорника, овај занат ће ускоро изумрети, јер интересовања, а ни перспективе нема.
-Много посла, а мало пара- каже Живомир.
Овог обућара у послу је наследио млађи син, који заједно с њим и још једним радником, свакодневно поправља обућу суграђанима.
-Потражње има можда за другим мајсторима, као што су електричари и аутомеханичари, али за ову професију тешко. У целој Србији нема заинтересованих. Нико неће да учи овај занат -закључује Живомир.
Када се осврне на свој живот, Живомир каже да би поново изабрао баш ову професију јер се за њу определио из љубави и да је срећан сваки пут када уђе у своју радњу.
Učitavanje komentara...