Вера у моћ поезије

Мирко Иконић: „Дрво завичаја (прибојски песнички круг)“

Да поезије није мрчило би свијет сасвим огрнуло. Јакша Мандић, млађи

Поезија је истинољубива река у којој се можемо умивати без последица, а њу чине капи најпробранијих речи језика. Пишу је, и на њене обале нас доводе, појединци, који су, некад народно певање преузели као аманет: Живописати оно што тече јер, река живота је незаустављива, и поезија са њом.

И сама читања јесу поетички вид духа, као и писања, о томе треба водити рачуна кад књиге узимамо у руке. Благодарност коју нам књиге нуде очекују да пренесемо на друге, особито тај задатак имају циљана прочитавања, критичари, приређивачи избора и антологија. Са узвратним наклоном поезији читам антологијски избор Мирка Иконића „Дрво завичаја (прибојски песнички круг), књигу која је у своје корице сместила поетичке бисере 39 песника са поменугог подручја. Отварају је поетички записи монаха из Полимља (друга половина 14. века), Сава из Грабовице (прва половина 16. века) и Зограф Лонгин (друга половина 16. века). Ипак, наглашава Иконић „први озбиљнији ствараоци новијег времена (у прибојском крају) јављају се тек у другој половини 20. века“ на неки начин они и чине овај антологијски избор.

„Дрво живота“ живом речи показује да је Прибој песнички град, не само по чињеници да се ту скоро пола века одржава манифестација „Лимске вечери поезије“, већ и по томе колико се поезија овде ствара, чита и слуша. Према могућности није изостала ни друштвена подршка писцима, кроз време. Овде је деловао Књижевни клуб Прибој. Један до његових оснивача био је песник Лима Расим Ћелахметовић (1945) који је подсећао на душу ове реке окупљенице свог народа: „И Лим људску душу има.“ Ту је Светлана Ратковић Топаловић, Радмила Тришевић, Иван Комарица... Имао сам част да се дружимо, прочитавамо, и кад нас време раздвоји књиге нас окупљају, попут ове преда мном.

Мирко Иконић је овај избор сачинио у оквиру проучавања књижевности прибојског краја о чему је објавио књигу „Од Саве из Грабовице до данас.“

Иконић као књижевни историчар, је отишао толико далеко у прошлост поетике али и не искључујући да се поезија на овим просторима и раније стварала, обзиром да је она живот и да је реч стварала свет. О свему томе „не може се рећи да (...) не знамо ништа. Извесни мотиви у нашим обредним и митолошким народним песмама имају своје порекло у далекој прошлости нашег језика. И оно што се говори о неким јунацима наше епске усмене традиције, потиче сигурно од јуначких песама насталих пре немањићке старине.“

Као и свугде и овде је живот протицао, мало је ко то приметио. Били смо забављени оним дневним. Поезија је ишла даље у „засечено небо“ увек „пред улазом у верност висине“ (Руждија Крупа). Зар није каплар Вукоман био песник пророк, над чијом мртвом главом „звучни зид пробијаше/ француски Миражи“, 1999. (Пуниша Папић)? Али овде, зашто?

Често постављено питање добило је одговор само у поезији, некад касно, некад никад. Ми смо своју душу поетски отрајали да би „источену крв“ (Вујица Бојовић) намакли у вене духа да бар језиком очувамо род ако у крв не верујемо: „Удахнуте речи прво изговорим у себи/ Потом преведем на господски српски.“ Но, све је овде уредно као оно, како записа Фарук Диздаревић „што се живот зове“.

Мирко Иконић је ауторе заступио по годинама рођења са кратким биографским подацима. Марљиви биографи би му замерили што нема више чињеница, било је места, али то је повод за нова истраживања. Драгоцен је ово прилог баштини поезије на српском језику, она отвара време у којем су песници живели, певали и певају. За оно што је протекло, „поново отвара се књига“ (Миомир Милинковић“) и књиге из којих је приређивач издвајао песме по својим критичким мерилима. Добро је да је овај зборник радио онај ко је такође по вокцији песник, чија су осећања блиска и другим песницима, који су отворили своје душе и дијалоге са свима „достојним љубави васељенске“ (Иван Комарица), међу којима је и Бранко Миљковић коме се Комарица обраћа са оним „веруј у моћ речи“, говорећи да је његова „прејака реч“ наставила да живи и да рађа.

Неке песме овде унете читам први пут и оне ми враћају веру у моћ поезије. Оне су, као стилска ознака одзив народној поезији попут песме Миле Џановић „Девојка и крчаг“:

Девојка крчаг разбила Излили се снови Од парчади неба Градила крчаг нови

Ко ће девојци помоћи Крчаг на раме дићи Тежак је крчаг небески Нити се попети нити сићи.

Песма „Дрво завичаја“, Милутина Романдића, именословила је овај антологијски избор који се чита са записима на маргини, просто је немогуће неке стихове не издвојити пренети их у памћење, попут ових: „Дрво на путу до завичаја/ Сусрећем скоро сваки пут/ Учини ми се да се премешта/ Да личи на очев стари капут.“ И та чињеница је потврда да је Иконић обавио ваљан посао приређивача.

Рекох књигу отварају записи Монаха из Полимља из 14. века а затварају је песме Алексе Никачевића (Прибој, 1999). На крају је његов „Божур“ завет корену нашем о који се не смемо огрешити јер је он из крви поникао, та крв чува наш језик и зато песник страхује, пита: „Да ли (...) су те ишчупали? (...) Да ли те препознају божуре?“ Корен људски се не чупа, он се обнавља, док је плодног тла поезије. Будимо зато људи, будимо песници!

Нека расте „Дрво завичаја“, и на другим просторима а „овај избор прибојских песника нека буде, не само сведочанство о духовним вредностима ове средине кроз време, већ и подстрек младим и будућим ствараоцима да пишу и објављују“.

За песму је, као и за живот, увек време.

Милијан Деспотовић у Субјелу, 29. маја 2021.