- Надам се да ћемо у наредне две до три године тржишту понудити велике количине сертификованог садног материјала старих и нових сорти шљиве намењених за производњу ракије што је и циљ Института за воћарство и што ће представљати подстицај унапређењу шљиварства Србије и помоћ развоју свих индустрија укључујући и сушену, свежу и смрзнуту шљиву за извоз – каже др Бранко Поповић, виши научни сарадник чачанског Института који је на Агрономском факултету ангажован у настави мастер академских студија Прехрамбена технологија из предмета Виши курс технологије алкохолних пића
Бранко Поповић је доктор биотехничких наука и један од признатих стручњака у области воћарства не само код нас већ и у свету за област прехрамбено-технолошких наука. Његов истраживачки рад односи се на технологију врења, технологију воћних ракија, шљива и шљивовица, сушење воћа, посебно шљиве. Члан је бројних домаћих и међународних жирија за оцењивање јаких алкохолних пића међу којима и ужичког “Жестивала”. Недавано одржан XИИ Међународни научни скуп посвећен шљиви на Златибору био је прилика за причу о националном воћу и пићу и шансама које шљива пружа за развој српског аграра
Где смо данас у производњи шљиве, знамо да је некад Краљевина Србија била позната по извозу суве шљиве?
И данас је шљива наше благо. Србија се налази међу пет водећих произвођача шљиве у свету уз Кину, Румунију, САД и Немачку. Шљива је наша национална воћна врста и велико благо и захваљујући томе добили смо организацију светског симпозијума о шљиви што је почаст за нашу земљу. Србија је препозната као лидер у проиводњи шљиве у свету. Познато је да је Институт за воћарство у Чачку створио 18 разних сорти шљиве које се гаје у многим европским земљама, али и другим шљиварским земљама света. На овом скупу светска научна имена говорила су о свим аспектима шљиварства од стварања сорти, гајења, заштите, до прераде у различите врсте производа, проблемима и како их решити.
Чини нам се да је ова година “невесела” када је у питању шљива и шљиварство, а прогнозе подбачаја је 30 одсто. Шта се догодило?
Релативно је “невесела”. Ситуација у шљиварству Србије је нешто што се догађа свуда у свету због климатских фактора који јако утичу на све области, а нарочито испољавају у воћарству. Ове године имали смо неколико проблема, позне пролећне мразеве који су десетковали приносе, оштетили цвет тако да нема рода што се догодило у доста српских региона. Током лета имали смо велике суше, а с обзиром да се већина шљивика не наводњава и са тим проблем ситних плодова. Климатске промене се одражавају и на шљиву тако да и у јужној Немачкој, главном производном региону ове земље постоје проблеми са топлотним оштећењем плодова шљиве који до пре 15 година нису били препознати, а сада је то проблем и у многим земљама. Такви плодови због оштећења меса постају неупотребљиви за извоз и могу се употребити само уз велико познавање начина прераде шљиве. С друге стране у брдско-планинским пределима, рецимо Косјерића имали смо изванредан принос аутохтоних сорти шљиве које су сачуване и користе се за производњу ракије као што је “трновача” која је изузетно родила. Међутим, у нижим пределима Србије где доминира стара сорта “црвена ранка” која даје изузетну шљивовицу дошло је до измрзавања, тако да готово ове сорте и није било ове године.
Како је реаговало тржиште, какве су потребе за засадима са старим сортама шљиве?
Зато сам и рекао релативно. Због смањења рода дошло је до повећања цене шљиве, како конзумне тако и оне која се користи за производњу ракије шљивовице и шљиве за сушење. Одавно се није догодило да се шљива за сушење откупљује за 50 динара, а да се поједине сорте за производњу шљивовице плаћају 50-60, па чак и 70 динара по килограму. Свему томе доприноси и недостатак засада са аутохтоним сортама које захтевају ревитализацију. Обнова засада старих сорти је потреба наших подрума ракије и дестилерија и оних који ће надам се настати у будућности како бисмо имали сировину врхунског квалитета.
О којим старинским, аутохтоним сортама говорите, шарка је свуда у свету направила штету, посебно “пожегачи” ...
Србија одржава принос шљиве што је на годишњем нивоу производња око 500.000 тона. У давном времену када је Србија извозила доста сушене шљиве, прерада је била заснована на “пожегачи” која је у опадању у целом свету, јер је најосетљивија на вирус шарке шљиве и њен опстанак је немогућ у садашњим условима. Наука до сада није пронашла, заиста нигде у свету лек за шарку и како да се сачува врло квалитетна сорта шљиве која се користи за различите намене и даје врхунску ракију шљивовицу. Добра страна проблема јесте што је у Институту у Чачку створено низ нових сорти које се користе за потрошњу као “чачанска лепотица”, “чачанска најбоља или новија “нада”, које су толерантне на вирус шарке и имају добре карактеристике плода за потрошњу и сјајан су извозни потенцијал као стона шљива. Развили смо и неколико изузетних сорти за сушену шљиву “чачанска родна”, “ваљевка”, “нада” , “милдора”, а гаји се доста и амерички “стенлеј” који даје све производе просечног квалитета међу којима и ракије. Сорте створене у Чачку могу да се мешају са дестилатима старих сорти “црвене ранке”, “трноваче” , “драгачице”, “моравке”. Мешавином чачанских сорти и старих сорти шљиве добија се изврсна ракија и то у великим количинама, а која је пак слична старим, врхунским шљивовицама.
Очигледан је недостатак висококвалитетне сировине за производњу шљивовице барем с обзиром на потражњу дестилерија и произвођача ракије. Како одговорити и решити проблем?
Институт за воћарство и цела држава су препознали недостатак висококвалитетне сировине и старинских сората за производњу шљивовице. Готово 80 одсто шљиве у Србији се годишње преради у шљивовицу која је препознатљива у целом свету. Чињеница је да су стари засади на издисају. Управо због потребе за квалитетном сировином подижу се нови засади, али на старински начин са изданцима из постојећих засада. То доприноси шаренилу квалитета плодова за шљивовицу, јер једна сорта може имати више типова који се разликују по квалитету и по томе какву ће ракију дати. Институт за воћарство уз помоћ државе је препознао потребу ревитализације старих воћњака са старим воћним сортама тако да се трудимо да разним техникама које су последња реч науке добијемо прецизне клонове како бисмо добили саднице и на бржи начин дошли до квалитетног садног материјала који би био понуђен произвођачима шљиве. Надам се да ћемо у наредне две до три године понудити тржишту велике количине сертификованог садног материјала старих сорти шљиве намењених за производњу ракије што је и циљ Института за воћарство на послу унапређења шљиварства Србије и помоћи развоја свих индустрија укључујући и свеже, сушене и смрзнуте шљиве за извоз.
Какви су проблеми у другим земљама када је шљиварство у питању?
Све земље имају сличне проблеме, а то је борба са климатским променама, борба са новим патогенима, гљивицама... Врло је важно да се унапреди квалитет плода код шљиве, јер тржиште више не тражи производе који су просечног квалитета већ врхунског. Раније се више пажње полагало на крупноћу плода шљиве, а данас на њен леп укус и мирис, посебно свежих плодова за јело. “Пожегача” је давала врло ситну суву шљиву, мале масе а највећа замерка са становишта данашњег потрошача јесте да је преслатка. Са “чачанском родном” добили смо врхунску суву шљиву, одличног укуса и избалансираног односа шећера и киселине што је оцена на бројним дегустацијама. Све земље које се баве шљиварством имају велики респект према Србији. Види се то и из чињенице да смо били домаћин скупа светске науке о шљиви.
Чини нам се да гајење шљиве не изискује толико хемије у заштити за разлику од неких других воћних врста?
Шљива је воћна врста која можда захтева најмањи број хемијских третмана против развоја болести и штеточина. Она је захвална воћка и заштита се решава са минимумом третмана против шљивине осе, рђе шљиве, пламењаче или трулежи плода “монилије”... Једно-два прскања и то не морају бити агресивни хемијски препарати нити представљати еколошки проблем, а који се употребљавају када је најмањи ризик за пчеле.
Шарка је вирусна болест шљива која се шири лисним вашима, захвата стабло и лист, а плод као код пожегаче опада и процена је да је 60 одсто стабала у Србији заражено. Како се наука борила и бори са овом пошасти која уништава засаде?
Шарка шљиве се код нас појавила између два светска рата и не постоји крај у Србији где није присутна. Потпуно иста ситуација је у свим европским земљама. Лек није пронађен, а једина борба је стварање нових сората које су високо-толерантне. Рецимо симтоми могу да се појаве на листу, али то не прави никакав проблем да биљка изнесе плод до краја, да сазри и очува квалитет. Вирус шарке делује код “пожегаче” и на плод тако што дође до превременог опадања плода који су деформисани, имају повећан садржај киселина и врло су лошег укуса. И зато се ради на стварању толерантних сорти које на плоду немају никаквих оштећења и трагова од шарке и која не утиче на квалитет плода. Таква је “чачанска родна” која постиже пуну зрелост чак и када су стабла заражена шарком.
Постоје препоруке да деца треба да једу храну са земље на којој одрастају. Шљива је била “протерана” из наше исхране, али очигледно се нешто мења у култури исхране и воће је све присутније па и шљива на нашим трепезама...
Потрошња слатких производа од воћа је била у великом паду када се развила кондиторска индустрија седамедесетих-осамдесетих година. Кексеви, чоколаде, бомбоне и ови производи су “истисли” производе од шљиве. Међутим, велико пропагирање здравственог значаја шљиве и воћа много је допринело развијању свести о коришћењу воћа и производа од воћа у исхрани. У протеклих петнаест година истраживања нам указују које су то биокомпоненте које су врло значајне за здравље људи и које имају превентивни значај за спречавање развоја канцерогених и кардиоваскуларних болести. Урадили смо велики број студија како код шљиве тако и код производа од шљиве. Мислим да неки производи који су били доста потиснути као класичан пекмез од шљиве и сува шљива који поседују врло значајне компоненте за наше здравље, данас све више имају присталица. Треба се вратити свему ономе на чему одрастамо. Авокадо, манго и папаја из других крајева света су свакако здрави, али уколико нам наше поднебље пружа воће на шта смо ми и наши преци генетички навикли то вероватно постаје и део нас. Наравно свако ће пронаћи намирнице које њему највише одговарају.
Да ли сте оптимиста у погледу будућности шљиварства у Србији?
Велики сам отпимиста! Мислим да у Србији шљива има дугорочну перспективу. Постоје године када је цена нижа, али дугорочно сматрам са постизањем великог броја дестилерија и сушара и са извозом велике количине свеже шљиве на европско и руско тржиште имамо перспективу. Чињеница је да се тражи килограм више старих сората које су добре за ракију и чињеница да се килограм очуване “пожегаче” у ваљевском крају плаћао и до 60 динара, а “трновача” из косјерићког, ужичког и бајинобаштанског ценила по 50 динара за производњу квалитетне ракије. Зашто и не рећи да наша села, два рецимо у ужичком крају носе име националног пића, а то су Шљивовица у општини Чајетина и Рачанска Шљивовица у Бајиној Башти, а очување традиције обавезује.
Učitavanje komentara...