-На нашем факултету свако је морао да научи, да стекне знање које ће му омогућити да буде добар инжењер и да не прави грешке у пројектовању. За мене као професора студенти кажу да сам била јако строга и да сам од њих пуно захтевала-истиче проф. др Мира Петронијевић, редовни професор Грађевинског факултета у Београду у пензији
Ужичанка Мира Петронијевић поново је боравила у родном граду, поводом обележавања 50 година од завршетка Ужичке гимназије, ради сусрета са својим школским друговима. Ћерка је учитељице Наде Петронијевић из Основне школе „Нада Матић“, а ујак јој је био новинар „Вести“ Миладин Остојић. Одрасла је у „Кули“ на Тргу партизана, била је ђак генерације Ужичке гимназије, једна од најбољих студената Грађевинског факултета у Београду на коме је и остала да ради као професор до пензије. Мајка је три сина и живи у Београду. За „Вести“ говори о свом одрастању, професорској каријери, Ужицу каквог га памти, о чему се водило рачуна, али и шта јој сада смета са стручне стране у граду.
Ваша генерација обележила је важан јубилеј пола века од завршетка Гимназије. Чега сте се прво сетили из периода вашег одрастања и школовања у Ужицу?
За ових 50 година иза мене је јако пуно професионалног и породичног рада. Припрема за долазак поново у Ужице је подсећање на детињство и младост. Становала сам у „Кули“, одрасла на Тргу и то је било идилично детињство. После завршетка основне школе „Нада Матић“, уследило је школовање у Гимназији, изласци на корзо, игранке у Дому ЈНА, дружење и седење на Тргу. Тек у четвртом разреду смо могли да идемо на игранке у Градску кафану. Затим, ми смо били изванредно одељење, а разредни нам је био професор Милан Цуцић, који је предавао математику. Професори су нам били фантастични и данас сам стварно поносна на то што сам била њихов ђак. Када сам у четвртом разреду отишла у Другу београдску гимназију осетила сам велику разлику. У мом ужичком разреду сви ученици су били амбициозни, вредни, уписали факултете и будућност нам је изгледала светла. Имала сам дивно детињство и младост у родном граду и тога се увек радо сећам.
Прослава је била много лепо организована, али нажалост овог пута нико није био од професора, ни директор из Гимназије да нас поздрави. Наша другарица и моја пријатељица др Јованка Чубрило организовала је преко телефона разговор са професором Цуцићем. Сви смо били ганути када смо га чули, као и он који је од нас добио велики аплауз. Затим је уследила прозивка, па организован превоз на Перућац где је прослава била на броду. Ту су нам свирали староградске песме који смо ми као гимназијалци певали када смо ишли на екскурзије. Тако да смо имали изузетно лепо дружење уз евоцирање успомена у веселој атмосфери. Закључили смо да смо млађи него што имамо година, нарочито по духу.
Какав је био ваш даљи животни пут по одласку из Ужица?
Била сам добар ђак, па сам се за студирање двоумила између архитектуре и медицине. Мама ме је убедила да не студирам медицину. Одвајање од Ужица ми је тешко пало, тако да сам се одмах после матуре вратила из Београда и лето провела у родном граду. Пошто сам била добар ђак могла сам да упишем факултет који сам хтела, сем архитектуре где су сви полагали пријемни. Зато сам одлучила да упишем нешто друго. Када сам ушла на Грађевински факултет, односно у величанствену зграду у којој су три факултета Архитектонски, Грађевински и Електротехнички, која одише академском атмосфером, а која ме подсетила на нашу Гимназију, нисам имала дилему. Уписала сам се на грађевину и рекла себи, па то је слично архитектури, и нисам зажалила. Била сам изванредан студент. Добила сам стипендију Енергопројекта где сам кратко радила по завршетку студија. Онда су ме на разговор за посао позвали академик професор др Милан Ђурић који је био шеф Катедре за техничку механику и теорију конкструкција и доцент др Димитријевић. Примљена сам за асистента, а после је све ишло својим током, магистрирала сам, родила троје деце, а затим докторирала. Мој академски пут није био метеорски као што је то данас. Напредовала сам полако. На Катедри за техничку механику и теорију конструкција прошла сам сва звања, предавала сам фундаменталне, захтевне, предмете Статику конструкција и Матричну анализу конструкција, била сам руководилац једног домаћег и једног билатералног пројекта, 16 година сам водила међународни пројекат који је допринео развоју науке на нашој катедри, због чега сам врло поносна. Била сам ментор многим мастер и двема докторским дисертацијам. Била сам продекан за наставу баш када смо реализовали прелазак на наставу по „Болоњи“. Иза мене су остали сјајни млади сарадници. Један од најбољих, доцент Мирослав Марјановић је такође ђак Ужичке гимназије, а његов брат близанац Милош је доцент на Катедри за геомеханику. Они су изузетни и на њих сам као Ужичанка веома поносна.
Да ли су ужички студенти код вас имали посебан третман?
На нашем факултету свако је морао да научи, да стекне знање које ће му омогућити да буде добар инжењер. Нисам правила никакве разлике међу студентима, али сам била сентиментална кад су Ужичани у питању. Рецимо, Мирослава и Милоша сам увек подржавала, јер су били бриљантни, два најбоља студента. Била сам асистент када је наш факултет уписао Пеђа, син мог професора Цуцића. И он је био одличан студент, а када сам већ била професор дошао је да студира и професоров унук Коста, који је такође био изузетан студент. Морам да поменем и Ужичанина Миладина Миловића који је такође био међу најбољима. Због презимена сам га питала одакле је, јер сам у разреду имала тројицу другова који су се тако презивали. Драго ми је када видим да су деца из Ужичке гимназије добри студенти, а касније и добри инжењери. За мене као професора студенти кажу да сам била јако строга и да сам од њих пуно захтевала, али ја сматрам и да сам им пуно и давала.
Недостаје ли вам сада рад на факултету?
Не. Пуно сам и напорно радила 41 годину. Факултет ме поред редовног рада, пројеката, рада са магистрантима и докторатима изабрао да предајем на новооснованом Грађевинском факултету у Бања Луци. Поред тога, годинама сам држала наставу на факултету у Подгорици, а једно време и у Суботици. Лично сам против да се ради преко 65 година живота. Мислим да треба дати простора младима који долазе. Сада само радим рецензије чланака за часописе и конгресе.
Када дођете у Ужице, какве промене примећујете?
Ужице је врло лепо, Мали парк је дивно сређен, као и сам центар са плочником и цвећем испред општине, али однос Ужичана према Тргу партизана ме је разочарао. Трг је запуштен, расте трава између плоча, неких плоча нема, са појединих стубова су попадале плочице, и то ми је јако жао. Онај прилаз према сада кинеској робној кући је потпуно запуштен, као и пролаз ка улици Петра Ћеловића. Трг је једна амбијентална целина која има вредност и коју треба сачувати. Апелујем да Ужичани уложе мали напор и да га обнове. Сећам се, када сам била дете, да је Трг имао чувара који није дозвољавао да се било шта оштети, да се изгази цвеће... Ово је чини ми се небрига. Исто то примећујем и на плажи. Све је потпуно руинирано, нарочито некадашњи хотел “Турист“ и ресторан преко пута. Шта се дешава не знам, али на плажи је очигледан и еколошки проблем, тако да се нико више тамо не купа. Јаз је као жабокречина и жао ми је што се то не решава. Ту је и проблем са доводом воде до хидроцентрале, који под хитно треба вратити у првобитно стање.
А што се тиче архитектуре из 60-тих година, она има своју вредност, јер кад одете у иностранство видите како они то све чувају. Мало ревитализују и дотерају, и та архитектура стоји као споменик једном времену. И овај Трг је симбол једног времена и то тако треба очувати. Жао ми је и што је склоњена биста друга Тита. Иако никад нисам била комуниста, нити у некој партији, сматрам да је то било једно херојско време, време народноослободилачке борбе, борбе против фашизма. Ја сам одрасла с тим да треба на то да будемо поносни, нарочито на Ужичку републику, као и на битку на Кадињачи и нисам до сада променила мишљење. Колико ја знам елементи на Тргу носе симболе тог времена.
Реаговали сте са стручне стране и на најаву затварања пролаза код Градске кафане?
Када су ме са стручне стране консултовали о тој најави затварања пролаза на Тргу рекла сам да то апсолутно не сме да се учини. Не само што је то амбијентална целина, већ и због природне аерације. Надам се да је тај предлог потпуно заустављен.
Ви сте осим просветне традиције у породици везани и за „Вести“. У каквој успомени вам је остао тај период док је новинарски посао радио ваш ујак Миладин Остојић?
Мој ујак је веома ревносно радио у „Вестима“. Сећам се да је по повратку са посла, када би се одморио и прошетао Великим парком поново седао да ради, и да је увек прецизно бележио време које је проводио у раду и читању. Био нам је велика подршка. Сећам се те његове преданости раду, говорили су да је био боем, али ја то никада нисам примећивала. На Сајам књига је увек долазио јер су „Вести“ имале своје издаваштво, па је то била прилика да се видимо и радујемо сусрету.
Да ли бисте још нешто издвојили?
Имала сам и имам дивне пријатеље, али ниједно касније пријатељство није као што су она из Ужица. Из свог искуства знам да мала места пружају могућности за искрена пријатељства, која у великим градовима нисте у стању да у тој мери остварите. Осим тога, добре школе у малим местима вам пружају велике могућности и подстицај да напредујете и остварите своје снове. И то је велика предност коју смо ми имали овде у Ужицу. И на крају, морам истаћи да сам за сва моја професионална и лична постигнућа бескрајно захвална својој мами, правој Ужичанки, без чије предане љубави, оданости и помоћи много тога не бих могла да постигнем.
Učitavanje komentara...