Слика потрошеног света

Тургењев у свом делу „Месец (дана) на селу“ даје слику „једног потрошеног света који нема више шта да да, засићеног самим собом, али још увек жедног летњег освежења“, наводи Јелена Мијовић

На великој сцени ужичког Народног позоришта, вечерас, у петак, 20 маја, биће изведена 555. премијера „Месец (дана) на селу“ Ивана Сергејевича Тургењева (1818–1883), у режији Милана Нешковића. У представи играју глумци ужичког ансамбла, Игор Боројевић, Бојана Зечевић, Вања Ковачевић, Дивна Марић, Ивана Павићевић, Вахидин Прелић, Дејан Максимовић, Хаџи Немања Јовановић, Тијана Караичић Радојичић, Јанко Радишић. Драматуршкиња је Јелена Мијовић, сценографкиња Андреја Рондовић, костимографкиња Биљана Гргур, дизајн тона Никола Пејовић, дизајн светла Александар Росић, а композитор и пијаниста Игњат Милићевић.

Редитељ Милан Нешковић, говорећи о актуелности Тургењева, за наш недељник недавно је, између осталог рекао, да је „прича о емотивним птревирањима, емоцијама, о промашеним животима, о сумњама да ли живимо промашен живот, да ли је љубав нешто што је вођено срцем или разумом“, за сваког важна, без обзира у којим се годинама човек налази. „За мене сада креће то преиспитивање и зато желим да испричам ову причу кроз призму магичног реализма“, рекао нам је Нешковић и навео да ову причу, на такав начин, може да исприча у ужичком позоришту, јер има поделу за комад.

Јелена Мијовић, драматуршкиња, у програмској књижици је написала да Тургењев у свом делу „Месец (дана) на селу“ даје слику „једног потрошеног света који нема више шта да да, засићеног самим собом, али још увек жедног летњег освежења... И док племству доколица оставља превише простора за беспоштедна љубавна и духовна исцрпљивања, дотле време ради оно што му је и посао, пролази и опомиње, убрзава и застрашује. И нагриза. Људску душу посебно перфидно, неподношљивим питањима на која нема рационалних одговора. Осећањем да нам сопствени живот измиче док га посматрамо, измештени са стране. Страхом да ће велике ствари остати недостижне, прилике пропуштене, дани нанизани без иједног који би могао да сведочи да смо заиста били живи.“ Зато за ликове у комаду „глад за љубављу и узвишеним осећањима, неиздржива и незаустављива, постаје безобзирна борба да се доживи живот, да се осети, да се преживи. Страст постаје опсесија, а сви знамо колико је разорна природа страсти: заборавља манире, руши конвенције и границе између интимног и јавног, уништава све пред собом. На путу сна о срећи за коју верују да им припада, уживање у ексклузивитету сопствених емоција и застрашујућа комотност нехаја према емоцијама других постају саме себи сврха.

Они који нису Они, на нижим пречагама друштвене лествице који немају времена за доколицу, право на ексклузивност сопствених емоција и идеју да им припада више од онога што имају, биће, као и увек изгажени и уништени, тек колатерална штета туђих летњих страсти“, наводи Јелена Мијовић.

Иван Тургењев

Иван Сергејевич Тургењев (1818–1883) познати руски романсијер, приповедач, драмски писац и преводилац, рођен је у богатој племићкој породици у Орелу. Књижевност и филозофију уписује1833. у Москви, а 1834. пребацује се на Универзитет у Петербургу, где је слушао и Гогољева предавања. После дипломирања, у Немачкој уписује филозофију на Универзитету у Берлину 1838. и када се 1841. вратио у Русију, постаје велики противник кметства. У књижевност је ступио као песник, а најпознатија дела су збирка прича „Ловчеви записи“, новела „Дневник сувишног човека“, романи: „Руђин“, „Племићко гнездо“, „Очеви и деца“, „Дим“, „Новина“, драме: „Месец (дана) на селу“, „Провинцијалка“, „Вече у Соренту“. Емигрирао је у Француску где је живо до краја живота.